Neka nam bude bolja godina od dočeka

Nekako nikad nisam bila za masovke tipa Nova godina, karneval i  slično. Svi kao nešto po difoltu trebamo biti ludi i otkačeni, dati maksimalno sebe i od sebe da se zabavimo… Izbjegavam nekako te isforsirane dane u kojima moraš biti na  sebi s nečim crvenim, plavim, posuđenim, starim… Votever. Blah.
Općenito, nisam za masovne histerije, budale od pedesetinešto koje  bacaju prolaznicima petarde pod noge. Nisam ni za blago pijano, crvenkapice, djedamrazove i mrazice,  da me svatko ljubi i zašlata… E baš  nešto ne volem. Ali volem kad se  zadnji sekund negdje neplanirano  ode i kad ne očekujem ništa a bude mi  baš dobro. Pa neka je i Nova godina.
I baš kad sam, poučena prošlogodišnjim iskustvom, eliminirala sve  vikendice zatrpane snijegom, one do  kojih se mora putovati morem, nije mi  ostalo ništa drugo nego ili ostati  doma ili se spustiti u kvart. Pa sam  neobavezno odlučila pozvati ekipu na  sarme, francusku, šampanjac i sve što  uz to ide. Pa da se razveselimo. Neobavezno proslavimo to što ova recesivna ide, a dolazi još recesivnija…  Je li to dovoljan razlog za slavlje?!  Brate, da se gleda kako nam je i kako  će nam tek biti, nitko se od nas četiri  i pol milijuna ne bi trijeznio do od  stare do izlaska iz tranzicije…
Ma nema veze, samo se jednom živi,  pa makar i loše. A kada misliš da ne  može biti gore nego što je, uvijek te  iznenadi nekakav zajeb. A ja, pegula  kakva jesam, uvijek se očešem za taj  isti i najmanji zajeb. Pa umjesto da se  tovim francuskom i sarmama, mene  je ubilo to što sam išla kod susjede na  brzinsku kavu, a njen sin je jeo  mortadelu. A nakon toga onaj smoki  ili čips s okusom pice. U momentu  sam mislila da ću se zanesvijestiti.  Mortadelu ne jedem od druge godine  faksa (uplijenila se cimerici u frižideru), a onaj miris čipsa s okusom pice  odmah u meni izaziva poriv za povraćanjem.
Mislila sam da neću uopće stići do  stana koliko me rigoleto uhvatilo. A  onda se arija pretvorila u operni  maraton. Ničim živim ja taj miris  nisam mogla izbaciti iz sebe. Svakim  novim udisajem mislila sam da mi je  ćunka prislonjena ravno na mortadelu. Blah, blah, blah…
Odustala sam i od sarmi i od francuske, a bogme i od izlaska vani. Čak  sam i ponoć dočekala u zagrljaju  školjke. Skoro me duša napustila…  Pa sam cijelu Novu prespavala. Na  relaciji krevet-kauč i obrnuto. A kako  se nisam dobor ni osjećala, ostala  sam zakinuta za gledanje filmova na  teveu. Znate ono: repriza, repriza,  reprizine reprize repriza…
Prijateljima sam čestitala SMS-om i  virtualno – preko fejsa, dakako. Vrag  odnio modernu tehnoglogiju, više se s  nikim ni ne čujem. A onih malo što  sam se čula s njima, sprdaju me da  sam počela imati i solo pijanke, samo  da ne želim priznati…
Kao, nova će ti biti onakva kakav će  ti biti doček. Pa pola moje ekipe, a  mislim i svačije, bilo bi u toj onda  pretjerano napirlitano, barem (polu)pijano, mamurno… A moja će onda biti gora nego Ivina. I on je  samovao. Bolje i samica, nego boleština ko meni. Što mu fali, nauživao  se za života, a i opet će kad izađe. Tag  Heuera ja mogu samo sanjati. I  Sejšele i Maldive. O Bukovcu neću  uopće ni govoriti, a na Picassa ni  pomisliti.
E, pa ako će mi ova biti onakva  kako sam ispratila staru, onda sam  stvarno u banani. Svejedno, sretna mi  Nova. I vama isto. Valjda će nam biti  bar malo bolja od one stare.
Mare ([email protected])