Uz kotao Omerki prođe cijeli dan

Što mislite, koliko ja vrića dnevno dignem? Osam vrića u kotal pa onda ga iskrenuti pa ukrcati pa iskrcati i to znači da mi četiri do pet puta taj drop priko ruku projde, a ja se tako pravim da sam još jaka, a more me to i iznenaditi. Ali što ćeš! Imamo kotal samo mi i svi očekuju da im skuvamo, svi oćeju rakije, veli Omerka

Domaća proizvodnja rakije, koliko god se EU zakonodavci prijetili da će nam ga zabraniti, običaj je koji je duboko ukorijenjen u svim krajevima Hrvatske pa tako i na prostorima Zadarske županije, kako u kopnenim, tako i u primorskim predjelima ali i na otocima. U to smo se uvjerili i u posjeti kod Omerke Marije i Šime Gregova u Pašmanu. Gospođa Omerka bavi se kako kaže kuhanjem rakije, već tridesetak godina. U muževljevoj kući je zatekla kotao i ubrzo se naučila ovome jedinstvneom poslu.
– Sama sam ovdje vidila, kad sam se udala i meni ni trebalo puno da se naučim. Tko ne zna raditi oko kotla, ne triba mu ga ni dati u ruke. Ima ljudi što tu dođu svaku godinu pa ne znaju ni cijev staviti, ne znaju ni kubu izvaditi i ja im govorim: a morali ste više u toliko vrimena više naučiti makar i samo gledajući, priča nam Omerka, a suprug Šime otkriva da u izradi kotla važnu ulogu ima i smjesa legura od koje je sačinjen.
– Najveći je posao kad se meće kuba i kad se kositar meće na nju. To je najveći posal jer u nju grede dva i pol kilograma kositra i olova mora biti još dvadeset posto i to mora biti precizno napravljeno, inače nije dobra rakija, kazao nam je Šime Gregov koji je nekad bio pomorac, a supruga se kod kuće izvještila u proizvodnji rakije za koju znaju na čitavom Pašmanu, pa je broj onih koji bi da im se skuha rakija popriličan.
Požuriti s rakijom prije maslina
– Ja sam svako jutro u pet uri ovdje jer bi tila svaki dan dva kotla skuvati, da ih se riješim do Božića jer sad će masline pa ću morati napraviti stanku, a oni ako će me čekati, ako ne će… I ja sam sve starija i bolesna, kazala nam je Omerka Marija koja dodaje da nema što skrivati kad je riječ o koštanju ove njene usluge.
– Ja uzimam sto i dvadeset kuna, a to vam je nijedan novac. Uzmite sto kuna i pojdite u dućan, ne moram vam ništa više kazivati, znate što se može kupiti za to. Ali opet je dobro. Sad kad se poberu masline u prosincu ja nemam što u polje poći. Posadi se malo luka i kapule i to je jedan dan posla i onda nastavim opeta uz kotal, saznajemo od Omerke, kao i to da je najteže raditi ovaj posao kad je kiša. Čovjek se promoči, drva su mokra i rad je otežan. No Gregovi ulažu svoj rad, u “firmu” kako ju je Omerka nazvala, a ona je kod ljudi poznata kao “šefica”.
– Vodu smo stavili, imamo vodovod i telefon i kupili smo ovu lipu bačvu, svi nam govore kako je lipa. Prije su bile bačve stare od vina. Pa to proteče, pa se to rasuši i tako smo nabavili ovu i došla nam je iz Zagreba, kaže Omerka, a Šime domeće, iz Zagreba i to s autom.
– A neće na noge, šali se Omerka.
– Drži oko osam stolitara, malo manje, a služi za ohladiti pa je bolja to veća, pojašnjava nam Šime.
Sad je sezona kuhanja rakije od dropa, a poslije će se raditi od smokava. Kako kaže Omerka, ljudi na Pašmanu suše velike količine smokava i pred njom je još velikog posla.
Četiri do pet puta taj drop mi priko ruku projde
– Nije mi teško ovo kuvati i nije mi teško ovo oko kotla raditi ali mi je teško što ja sama razvažam ovi otpad. To mi je teško malo. Ja sama radim traktorom i na cesti, a ipak je to jedna odgovornost; auto, traktor isti je to vrag i more ti se dogoditi svako zlo. A ja sam vam već malo pritruna i inzulin primam, a muž mi se operirao ovo proljeće od teške operacije i sad ne smi on ništa raditi. A i lipe su nam godine. Ja sam šezdeset i osam, a on će u sedamdesetu. Prije dok bi i on tu bija, skočila bih ja malo do vrtla, malo do kokoš, a sad od pet uri ujutro do navečer u pet ja ne vidim svoju kuću, priča nam Omerka kojoj sad u pomoć priskoči jedna žena iz susjedstva. Kaže kako se i ona brzo uvjerila koji je to trud.
– Što mislite, koliko ja vrića dnevno dignem? Osam vrića u kotal pa onda ga iskrenuti, pa ukrcati, pa iskrcati i to znači da mi četiri do pet puta taj drop priko ruku projde, a ja se tako pravim da sam još jaka, a more me to i iznenaditi. Ali što ćeš! Imamo kotal samo mi i svi očekuju da im skuvamo, svi oćeju rakije, veli Omerka, a na pitanje što će ljudima rakija odgovara:
– To se tu i prodaje ali se i dariva. Moraš kad ti ljudi nešto donesu, a nemaš im što dati, pa ćeš im to dati, rakiju.
Dok mi to razgovaramo, Šime nas upozorava da se napunio sigalj te nas poučava:
– Kad je pun sigalj to je deset litara. Prvi sigalj sve kaže. I ako je dobar, onda se može. Nekome izajde više nekome manje. Jednom je od smokava, a bile su dobre smokve, izišlo od sedamdeset kila, četrdeset i pet litara rakije i to od 22 grada.
Ljudi stalno “kljocaju”
Kako su ljudi zadovoljni s njihovim radom, pitamo, a Gregovi nam kazuju:
– Pa ljudi dolaze i zadovoljni su s nama. Ali stalno kljocaju, a kad ću ja, a kad ću ja. A onda im ja uzmem knjigu i tamo ih pišem i kažem, ti ćeš biti kad te ja budem zvati. A drugo je da nekom izajde više, a nekom manje. Ovisi ako je tko pravio bevandu pa stavi više vode. Isto je i kod smokava, nekome izajde trideset i pet litara, nekome četrdeset i onda odmah priča kako je ovomu, kako je onomu. A moj Šime lipo kaže: kotal nema kantuna da iza njih sakrije. Kako ste stavili tako vam izajde.
Omerka Marija Gregov priznaje da bi bez ove dodatne zarade ona i njezin suprug teško mogli na kraj.
– Nama je jako mala penzija. Primamo 2.400, a tisuću i četristo režija plaćamo. Imamo te tehnike i telefona, a to vam je kao i svi ljudi u svitu, a i uložili smo u ovo u “moju firmu”, veli Omerka koja je preko ljeta pronašla još jedan zanimljivi posao.
– Evo napraivli smo komin i imamo oti ražanj i mogu vam reći da sam cilo lito pekla janjce. Ljudi mi platu, ja se mučim, Sunce, sedmi osmi misec. Jedna žena mi govori da oću li se kupati, a ja bi se rado kupala ali sam progorila. Devetnaest komadi sam ih spekla i to je tribalo za ugrijati, da ste vidili ti oganj i vrućinu. Ali ljudi kažu sami: vidimo da ti je to za rukom pošlo, vidimo da ti to znaš i speći i isići i sve, kazala nam je ova svestrana žena, a o svojoj “firmi” na kraju zaključuje:
– Dok budemo mogli, kuvat ćemo, a kad ne budemo mogli onda ćemo odustati.
A do tada, svi na Pašmanu znaju kome se obratiti za proizvodnju domaće rakije, od kojih su neke, ovdje proizvedene, osvojile i nagrade na “Vinkovačkim jesenima”.