Gledate li i vi Šeherezadu?

Omg, totalno sam aut i moram nešto napraviti po tom pitanju. Sjednem na čik pauzu s ovima s posla – svi pričaju o Šeherezadi i nekakvom Onuru ili Omuru. Kad kažem da nisam pogledala ni jednu, da tu i tamo škocnem pokoju Donju Barbaru, sablažljivo mi se unose u facu:
– Ne gledaš Šeherezadu? Ne gledaš Šeherezadu?!
Ok, mislila sam da sam totalno luda što povremeno pogledam (u prosjeku svaku desetu) španjolsku sapunicu. Pa sam se nekako razuvjerila jer ima i luđih od mene. Za ove moje s posla sam mislila sam da su totalno zabrijale, poželjela s nekim normalnim sjesti na kavu, kad ono ista spika…
– Ne gledaš Šeherezadu?!
Ne, ne gledam Šeherezadu, kao što ne gledam ni probitak Hajduka u Ligu prvaka i što ćemo sad?! Pa valjda postoji i nešto drugo o čemu ljudi mogu pričati na kavi, a ne o tamo nekoj turskoj sapunici koja je okupirala ne slobodno vrijeme nego i sve moguće tiskovine koje su mi došle pod ruku. Dnevni, tjedni, lokalni… tisak, sve je puno tog čuda s Bospora koje, očito, jedino ja ne gledam. Brate, ne možeš otvoriti novine ni portale, a da iz njih ne iskaču ona zgodna crnka i Turčin plavih očiju. I pročitala sam limunadu od ljubavne priče njih dvoje u nekoliko novina: ljubav do groba, osuda bližnjih i daljnjih u zadrtoj zemlji, blabla… Mislila sam da je to sapunica, kad ono i njihov život poput sapunice. I još nisam pogledala ni jednu Šeherezadu. Što iz revolta da se ne navučem totalno na sapunjaru, što zbog toga što svi, ama baš svi to gledaju i samo o tome pričaju.
Ne treba mi to, ne treba mi to, ponavljam u sebi stalno mantru i svaki put okrenem na drugi proglram kad započne ta serija. Osim toga, nije u terminu oko ručka kad meni paše. Ovako navečer, imam pametnijih stvari od toga na jednom od domaćih programa.
Taman kad sam mislila da ću za vikend zapičiti negdje s preostalom ekipom koja se nije navukla na Šehere u prirodu, po mogućnosti u Liku ili kod nekog od domaćih u berbu grožđa, opičila me gripa. Pokosila me ko led na Igmanskom maršu. Temperatura mi narasla do neviđenih razmjera, ubio me suhi kašalj, a svaka košćica me zabolila u tijelu. Toliko da me i dodir riđopeta sa žicama toliko bolio da sam ga morala skinuti.
E da, u takvom stanju bi mi itekako dobrodošao topli muški ne zagrljaj, nego pripadnik jačeg spola da se brine za mene. Bilo bi lijepo da mi tko ima skuhati čaj, otići u ljekarnu po andole, asporine i kajgod… Ovako moram sama dobauljati do špakera, skuhati čaj, zamotat se natrag u dekicu na kauču, pa se opet dignut kad zakuha voda… Hebate, totalno je naporno biti i prehlađen danas kad si totalno sam. Za to si više ne smijem dozvoliti ni najmanju prehladicu kad me ova prođe. A ne smijem ni promisliti što bi bilo da se oziljnije razbolim, pa istrunula bih sama u stanu.
– E, a kad ti ja kažem da je lakše sve u dvoje, ti me ne slušaš, pobjedonosno mi je dreknula u telefonsku slušalicu baba Mare.
– Je baba, u pravu si. Sve je lakše u dvoje, ma se isto ljudi i rađaju i umiru sami…
– Ma dite moje, je li gledaš Šeherezadu, to ti je život…
– Ne gledam baba, ne gledam. Ajde, moram ić, nije mi najbolje…
– Jebala vas Šeherezada. To je samo sapunica, a recesija, vratija se Šime iz Amerike preplanuo i konfekcijski broj mršaviji – to je život. Onaj pravi. Kao i ova moja faking prehlada koja nikako da prođe.
Mare