Sretna vam Nova, sretna mi Nova….

Ja sam ove godine odlučila bojkotirati ekipu, bojkotirati privatne, javne i ine dočeke i lijepo sam se zamotala u dekicu s brdom spize ispred sebe… Prevrtala sam po daljinskom i nikako se nisam mogla prestati groziti na što je spao teve novogodišnji program. Red glazbe, red glupih poskočica, red dalmatinske, red ozbiljne, red slavonske i red poskočice. Booooring. A tek ona strava s Jojkicom, lošim terasa bendom kojem ja ne bi dozvolila ni da na mom balkonu nastupa… Ponadala sam se da će me želja povuć na trg kad vidim ekipu i kad vidim da je tamo ludo, kad ono šipak. Ocvali Belan kreveljio se u mikrofon tako da bi i motorna pila bolje zvučala od njega, Toto i ona jadna mala smrznuti, a nitko im nije rekao iz režije da se uopće ne čuju na teveu jer su montirali točno isred zvučnika… Odbrojavanje nekakvo jadno, gradonačelnik jedva promrsio dvi tri riči, a onda umisto večeras je naša fešta ili bilo čega sličnog šjor Bepo urla u mikrofon Zadar je najbolji, Zadar je slavan… i to na bini na kojoj nema ni jedne svijeće, borića, lampica… nego ono sklepano 2009 i to ispod devetke ni ona jedna improvizirajuća sijalica nije radila. Žešća katastrofa.
A publika se natrpala, u prvih nekoliko redova oni pijaniji skaču ili bolje reći bauljaju, ostalo izgleda kao da su došli slušat politički govor…. Mislim, žali bože love za doček ko i prošle godine. Da bi se na uru svi pokupili i išli ća. I za kraj isprdak od vatrometa.
Mislila sam da je to samo tako izgledalo preko tevea, ali s kim sam god poslije pričala, rekli su da me dojam nije prevario. Pa mi je bilo lakše odma što ništa pametnoga nisam propustila i što sam ostala doma. A za razliku od našeg dočeka, onaj uz Stavrosa je izgledao puno bolje… e to se zove posal… čak sam i ja malo zađuskala u ritmu guze gore, dolje, drži ritam… a nisam ništa spektakularno popila. Jednostavno te ponese. Pa kad je bal, nek je maskenbal. Trebali su i naši plesnit 30 tisuća eura pa da se narod pošteno veseli. A ne ovako. Ni ćo mi ni ćo ti. Platilo se je, a veselje osrednja žalost ako ne i žalosnije. Ali ajde, jedna pohvala, ipak je bilo bolje nego kad su one tri Hercegovke tulile prošle godine. E, to je tek bio debakl…
Ekipa se naljutila na mene jer sam ih bojkotirala, ali meni je bilo dobro. Pa sam na posao išla odmorna, naspavana, bistre glave….
A onda me šokiralo da nema više kupovine nedjeljom. Pa sam ostala skoro gladna. Morala sam se babi najaviti na ručak jer sam sve potamanila do nedilje što je bilo u frižideru. E, a lipo sam jučer imala tuke ispo peke, domaćih kumpira, zeru crnoga i salate iz babina plastenikića isprid kuće. Gušt na kvadrat. E, još i domaćega kruha ispod peke. Na kraju, koliko sam pizdila na to što dućani ne rade, dobro je ispalo jer sam se već rezervirala kod babe ručak sve do lita. S otprilike poznatim rasporedom domaće spize.
-Enti, doć ćeš na trista kila, rekla mi je Sanja i ubila me u pojam na kavi.
– Dobila si bar tri sad ove blagdane, a?
Tešmkom mukom sam joj priznala da sam jedva zakopčala botun na gaćama. Pa sam zato kamuflirala dugim đemperom preko toga da mogu normalno sist i raskopčat to jer bi nakon po ure takvog usukavanja sigurno pozelenila, ostala bez zraka i afanala…
Eto, znala sam da će me poljucat i nagovoriti na tračnje. Obećala sam. Nas dvi sutra poslije posla. Diklo, uz more, a da ne ispadnemo one tipične tuke što trče tri dana poslije praznika pa stanu… Sve mi se čini da me neće sutra vidit. Nekako nisam ja za te sportske pothvate inače, a pogovotov po ovoj ledari. Ja ću lipo opet kauč party, a najveća aktivnost bit će prebacit se s lijeve na desnu stranu boka. Ako sam u tolikoj mjeri sportaš, nisam kaskader…