Jesmo li nacija ovisna o kulinarskim emisijama?

Svi smo s nestrpljenjem čekali taj čarobni trenutak kada bi Oliver srknuo ili gricnuo netom završeno jelo, onda nekoliko trenutaka zašutio i zagledao se negdje dolje, u stranu i onda nas vedro pogledao i zadovoljnim glasom konstatirao da je jelo uistinu odlično
Hrvati i Hrvatice vole  kuhanje, vole kuharske emisije i vole knjige o kuhanju.  U stvari, za ovo prvo nemam  baš prave podatke, ali to da  su tzv. kuharice među najprodavanijim knjigama, a  emisije o kuhanju među najgledanijim emisijama, uopće  nije sporno. U 2011. godini  je izdano (i manje više i prodano), čak 85 izdanja, a kulinarskih emisija ima toliko  da se čovjek koji ih želi nabrojiti mora dobro zamisliti.  Dosta je napomenuti da je  samo popularna RTL-ova  “Večera za 5” u prvih pet  godina emitiranja imala čak  775 epizoda. Zašto je tako?
Jedni kažu da se kuhanjem  čovjek osjeća korisno jer  stvara nove vrijednosti, drugi tvrde da se tako razvija  svijest o zdravlju, a treći napominju da se tako stvara  dojam luksuza, posebno ako  se od jeftinih namirnica napravi neko jelo koje bi u  restoranu skupo platili. Što  je točno – ja ne znam, ali da  takvih emisija ima puno –  ima.
DAVNI POČECI S “MALIM  TAJNAMA VELIKIH  MAJSTORA KUHINJE”
Oni stariji se dobro sjećaju  prve megapopularne kuhinjske emisije koja se emitirala  još tamo davnih sedamdesetih, a zvala se “Male tajne  velikih majstora kuhinje”, a  koja je u odnosu na ove današnje reality – trendy showove bila nevjerojatno spora  i monotona. U emisiju bi nas  uveo veliki Arsen Dedić s  onom svojom pjesmom “ali  nekih stvari ima/ što ne govore se svima”, a dalje bi  stvar preuzeo legendarni  Oliver Mlakar koji je svojim  ugodnim glasom čavrljao s  kuharom Stevom Karapandžom koji je, pak, otkrivao svoje “male tajne” radoznalom gledateljstvu.
Sve je tu bilo uhodano.  Stevo bi malo pričao o hrani,  Oliver bi se u elegantnom  odijelu ukipio sa strane i tu i  tamo nešto duhovito i mudro  dobacio, a glavni je sastojak  svih, ali ama baš svih, jela  bila “i naravno, jedna žlica…”, nećemo reći čega, ali  očigledno je bilo da je taj  proizvođač bio sponzor cijele emisije, jer taj su začin  ubacivali doslovno u sve  osim u sladoled. Vrhunac bi  bio onda kada je  jelo bilo gotovo i  kada je Oliver imao  ugodnu dužnost  uzeti pribor i probati ga, ali to je već  posebna tema.
ODUŠEVLJENI  KUŠAČI UKUSNIH  JELA
Dužnost kušača  hrane u kulinarskim emisijama  uvelike se razlikuje  od one koju su  imali profesionalni  kušači hrane u starom Egiptu, starom Rimu ili na  dvorovima srednjovjekovne (ali i  novije) vlastele, a  koji su, s obzirom  na to da su u ta vremena  trovanja bila čest način eliminiranja protivnika, rijetko  kada doživljavali zrelije godine. Oliver Mlakar je  srećom to radio u današnje  doba i mora se priznati da je  u tome bio izvanredan. Uvjeren sam da bi zadržao isti  smiren i zadovoljan izraz lica  sve i da su mu umjesto ukusne hrane podvalili “sodu  kauštiku” ili neki drugi specijalitet za otapanje kamenca i kuhinjskih masnoća. To  je tako dobro radio da smo  svi s nestrpljenjem čekali taj  čarobni trenutak kada bi  Olio srknuo ili gricnuo netom završeno jelo, onda nekoliko trenutaka zašutio i zagledao se negdje dolje, u  stranu i onda nas vedro pogledao i zadovoljnim glasom  konstatirao da je jelo uistinu  odlično.
A često sam maštao kako  bi to bilo zanimljivo da se  jednom za promjenu malo  zagrcne, ispljune zalogaj,  preneraženo pogleda u  kuhara i promrsi kroz stisnute zube: “Bogati, Stevo,  kakav si ovo paštroć danas  skupusao? Skoro sam se  izrigao pred kamerama.”  Ipak, to se ne događa i svi su  uvijek oduševljeni ili to samo dobro glume, kao što to  glume moji gosti kada su  prisiljeni hvaliti ono što sam  skuhao, jer znaju da u nogavici držim samurajski mač  i da sa mnom nema šale kada  je kuhanje u pitanju.
“KRUŠKE I JABUKE”
Nakon navedene emisije  bilo je još kuhanja i probavanja, davanja recepata,  ali ja sam ih sve nekako zaboravljao, sve dok se 1999. g.  nisu pojavile “Jabuke i  kruške” (ili “Kruške i jabuke”, ali to sada nije ni važno).  Ova je emisija (rađena kao i  mnoge druge po stranoj licenci) imala natjecateljski  karakter s ekipama (pogađate) Jabuka i Krušaka koje su uz pomoć profesionalnog kuhara morale, u  određenoj minutaži, od namirnica kupljenih za neku  jadnu svotu napraviti divna i  ukusna jela, a to bi im, za  divno čudo, najčešće i uspijevalo. Kao voditeljica je  briljirala glumica Mirjana  Rogina, a neloš je bio i  Duško Ćurlić. Saznavali su  se novi recepti, a nagrade su,  kao i uvijek kada su u pitanju  ovakve emisije bile simbolične. Određenu su popularnost stekli i kuhari koji su  pomagali natjecateljima (u  stvari, oni su stvarno i kuhali), a koji su ponekad išli na  živce svojim dvosmislenim  komentarima.
PUNOM PAROM U ISTOM  LONCU
“U istom loncu” je kulinarski show koji nije rađen  po stranoj licenci već po originalnoj ideji ljudi s HRT-a, a  u kojem se kuhari amateri iz  raznih krajeva Hrvatske natječu s profesionalcima i pri  tome ponekad pokažu zavidnu vještinu. To obično budu neka jela iz njihovog zavičaja što cijeloj priči daje  dodatnu draž. Kuhala su se  mnoga autohtona jela,  pričalo se o narodnim običajima i sve je to bilo vrlo zanimljivo. Tu je bio i nekakav  stručni žiri, sa Zlatkom Gallom na čelu, koji je sve to  ocjenjivao, a dolazili su još  neki gosti koji se nisu natjecali, već bi pred kamerama  pokazivali svoje veliko gastronomsko i enološko znanje.
“Punom parom” je bilo  nešto između, nekakva  mišancija koja je, bar koliko  sam ja uspio anketirati gledatelje izazvala najmanje  simpatija, a to je vjerojatno  zato što je ta natjecateljska  emisija ostavila dojam najvećeg prenemaganja s obzirom na to da su se natjecatelji vrlo često preglumljivali i tako išli na živce.
“KITCHEN NIGHTMARE” –  PSOVKE I UVREDE
“Jezikova juha” je hrvatska  licencna verzija britanske  “Paklene kuhinje” koja se u  stvari u originalu zove “Ramsay´s kitchen nightmares” i  koja se trenutačno prikazuje  na jednoj od komercijalnih  televizija. Možda je prevoditeljima “noćna mora” i pakao jedno te isto, ali ustvari  nije. Tu se radi o gospodinu  Gordonu Ramsayu koji je  stekao veliku popularnost  obilazeći restorane i vrijeđajući osoblje. Ustvari, oni  ga zovu da im pomogne da  poboljšaju meni i privuku  goste, a on ih dobro izvrijeđa  koristeći pritom takve izraze  da u američkoj verziji te emisije kod njegovih monologa  imate samo jedno dugo i iritantno “beeeeeep”. Ipak,  činjenica je da se tip proslavio, toliko da su na Novoj  TV odlučili napraviti našu  verziju, a koja se zgodno zove:
“JEZIKOVA JUHA” –  NAMJEŠTENO I NAIVNO
Za hrvatsku verziju ove  emisije kao voditelj je odabran Francuz Stephan  Macchi iliti po naški Stevo.  Čovjek je to prikladnog  obrazovanja i ugostiteljskog znanja tako da je podosta i kompetentan za  svoju ulogu koju je obavio  dosta dobro, koliko je već  mogao u datim okolnostima. Kao i Gordonu i njemu je zadatak poraditi na  meniju, obratiti pažnju na  uređenje, način posluživanja, higijenske navike, ali i  kao najvažnije, dovesti u  red razulareno osoblje koje  ništa i nikoga ne sluša. I  baš taj segment je najgori u  cijeloj emisiji s obzirom na  to da je više nego očito da  se radi o preglumljavanju  unaprijed dogovorenom.
Stephan se prvo nervira i  viče na svih, osoblje se prvo kao strašno buni, prijete  i nerviraju se, a onda odjednom sve postaje idilično, divno surađuju,  “svašta sam korisno  naučio”, bla, bla, truć, truć.  Restoran u konačnici bude  super, hrana izvrsna, a gosti su u ekstazi. Očito je da  je sve odglumljeno pa i  “slučajni” gosti kojima prvo kao nije dobro, a poslije  im je sve super i svi su  sretni i zadovoljni i odsada  će se samo tu hraniti jer tu  jedino valja.
“KOD ANE” – UKUSNO,  RASKOŠNO I NEDOSTUPNO
Ana Ugarković je bez sumnje vrsni majstor, ali i osoba  oko čijeg se kuhanja i emisije  često vode polemike po internetu, i zbog njenog načina  kuhanja i i zbog sastojaka i  “spravica” koje pritom koristi, a što sve košta k’o sam  vrag. Ima tu svakakvih posudica, lončića i poklopčića,  mikserića i ostalih pomagala  koje bi rado imao i ja u svojoj  kuhinjici, ali isto tako i nekoga tko bi sve to poslije i  oprao i spremio nazad na  police. Činjenica da je “Kod  Ane” sponzorirana emisija  nimalo ne smeta njenoj kvaliteti, ali je isto tako činjenica da Ana kuha, u najmanju ruku, “raskošno”, tj.  na način koji nije prilagođen  prosječnoj hrvatskoj kuhinji. Koriste se tu i začini za  koje nikada nismo ni čuli i  koji se sigurno ne mogu kupiti u svakoj trgovini, a koji  su vjerojatno i skupi, tako da  ih prosječna domaćica (koja  najčešće i gleda ovakve stvari) sebi ne može priustiti pa  se samim tim postavlja pitanje svrsishodnosti cijele  emisije.
VEČERA ZA 5 –  DUGOVJEČNO I POPULARNO
“Večera za 5” je jedna od  onih kulinarskih emisija koja je stekla veliku popularnost, snimljen je golemi broj  epizoda, a s obzirom na to da  ih RTL stalno reprizira, stiče  se dojam da se pola njihovog  tv-programa sastoji od kuhanja. Moram priznati da sam  se čak i ja, ovako skroman i  samozatajan, htio prijaviti,  ali sam vrlo brzo odustao  kada mi je prijateljica koja je  sudjelovala otkrila malu tajnu. U stan ti, naime, već u  ranu zoru upadne 13 ljudi  koji rastegnu pola tone opreme po kući, a ja u takvim  uvjetima ne bih mogao niti  ući u kuhinju, a kamoli još  nešto suvislo i skuhati. Emisija je uistinu zanimljiva i  rado je pogledam, a osobito  ako mi je netko iznimno simpatičan ili odvratan pa se  radujem uspjehu ili neuspjehu.
Ono što u svemu tome nije  toliko pozitivno su sudionici  koji svoje ocjene daju na osnovi gluposti kao što su  uređenje stola, cvijeće, aperitiv, raspoloženje domaćina… Najgore mi je kada  netko dovede neke goste za  zabavu, a to je najčešće klapa  pa moramo po milijunti put  slušati “Da te mogu pismom  zvati” i gledati ove za stolom  kako se prave da im je lijepo.
“MASTERCHEF” – ZADNJI  HIT NA TV-U
“Masterchef” je jedna od  novijih kulinarskih emisija,  ali i jedna onih koje su stekle  i najveću popularnost. Radi  se o licencnom tv-showu koji  se emitira u 40-ak zemalja, a  u kojoj sudjeluju vrsni majstori u suradnji s profesionalcima. Emisija je dobra, a  sudionici su stekli i  određenu popularnost, toliku da o nekima možemo  čitati i u trendy časopisima.  Mali je nesporazum nastao  zbog korištenja naziva “masterchef”, a koji smiju koristiti  samo oni koji su tu kulinarsku titulu stekli na drugi  način, a kojih ima samo 250  u cijelom svijetu, ali to gledatelje ionako ne zanima  previše.
REZIME
Sve u svemu, činjenica je  da ovakvih emisija ima puno  i da su rado gledane. Mi smo  se u ovom članku osvrnuli  samo na one najpoznatije na  nacionalnom nivou, iako i na  lokalnim televizijama ima  dosta dobrih stvari koje i  sam rado pogledam kada mi  dođu pod oko. O tome koliko  se tih recepata uopće poslije  iskoristi, koliko takvo kuhanje košta, kakva je reakcija  gledatelja, kako je to u susjednim zemljama i o mnogim  drugim lijepim stvarima,  moći ćete čitati u nekom drugom Magazinu. Do tada lijep  pozdrav i “dobar tijek”, ako  dok ovo čitate usput i nešto  žvaćete.
[email protected]