Upala pluća od U2-a

Ne, naravno da nemam karte za U2 i da nisam munjena manitat okolo i stajati u redu od najranijih jutarnjih sati. Je da sam odrasla na njihovoj glazbi, ali toliko pukla nisam da čekam u redu kao da se besplatno dijele teleći medaljoni, gucci naočale, fendi torbe i loubitonke. I sve to besplatno.
Nadala sam se kupiti kartu za prvi koncert, to jest sadašnju reprizu drugog koncerta i nije mi ni na kraj pameti bilo da bi u gradu gdje su Tompson, Grdović i kancone bele eventualno italiane mogla bit tolika gungula oko nekih tamo Iraca. Dobro, ne bilo kakvih Iraca, ali eto. I uredno pobjegla s posla u 9, kad ono red u gradu preko Kalelarge, kao da se besplatno nudi gore navedeno. Automatski sam odustala. Si ju Bono, mejbi in Dablin jednog lijepog dana.
Nije me skrpala euforija ni kad su objavili da će biti još jedan koncert… Ali je zato luda Sanja odlučila ić u red. Mijenjala se s kolegicom s posla i već u pet je bila u stroju. Kad sam išla na posao dala sam joj čaj u termosici… Bilo mi je za krepat od smijeha. Zatekla sam je smrznutu, naslonjenu na izlog…
– Oćeš se srušit?, pitala sam je…
– Ma neću…
– Da ti dekicu iz auta donesem?
– Ma, je Mare, ti si popizdila…, kaže Sanja crvenih obraza od hladnoće.
– Ma popizdila si ti, stara. U tim godinama radit takve gluposti kao dignut se prije rane zore da bi čekala u redu karte za koncert… To je već ludost…
– A vidim i ja sam sada, rekla je Sanja, ali nije htjela odustati.
E, da. Upornost se isplati. Ali s njom se može zaraditi i upala pluća. Pa je Sanja dovela djecu kod mene u subotu cijeli dan a ona je spavala. I kašljala. I kihala. I sumnjala da je dobila upalu pluća.
– A jesam ti lipo rekla da nismo mi više za te stvari. Svaka čast grupi naše mladosti, ali brate nespavat 48 sati, ja to više ne mogu. Ne da mi organizam pati, nego pati i sve oko mene narednih sedam dana, držala sam bukvicu Sanji.
– Ajde muči, da ti nije bilo mene, ne bi ni kartu dobila. Sreća da je onaj tip isprid mene odustao pa je ispalo da cijela ekipa ima karte.
Tako sam ja, sasvim slučajno upala u šemu i ipak idem na U2. Neplanirano. A da se nisam ni pomučila za to. Eh divota. Možda tamo i upoznam nekoga od svoje generacije a da je sito sasvim neplanirano zalutao tu. Bez žene. I dice. I ostalih popratnih elemenata…
Ma na tim koncertima uvijek bude lude ekipe s kojom se lako skompati. Bar je tako nekad bilo dok sam ja žarila i palila okolo po travnjacima kad je u pitanju pop i rok scena sa svojom ekipom… Ustvari, ne znam uopće kad sam stala s tim: kad sam se zaposlila, kad je zavladao ovaj šund od glazbe kod nas ili sam jednostavno ostarila. Nekad mi se fakat čini, kad osluhnem ove mlađe generacije što slušaju, da njima moj izbor glazbe zvuči otprilike onako kao što je meni onda zvučao legenda Mišo i terasabend na koje su đuskali u ritmu moji starci. Doduše, i mene sad već lagano pali ona Mišina: na tvojoj ruci prsten… Eh, vit or vitaut ju, aj kent liiiv… E baš ta, trenutno možda i više nego sam U2. Ali ako legenda snimi duet s agroseksualcem Kerumom, fakat se selim iz Hrvatske. Dablin bi bio sasvim ok destinacija.