Ljubavni vrtuljak

Preživjela sam i Božić i Novu. A i  one stupidne filmove tipa Sam u  kući jen, dva, tri… Sva sreća da  nemam klince, jer ono bi zakonom  trebalo zabraniti. Prvo, koji  normalan roditelj može dijete  ostaviti samo i to više dana, pa  tako tri-četiri puta uzastopno, a da  mu se ne navali socijalna služba  na grbaču?! A ako ti se i navali, u  našoj državi – nema neke  prevelike koristi. Jer stvarno zlo od  opaka od roditelja moraš biti da bi  uopće itko reagirao. Da ne  spominjem sulude zakone da i kad  roditelji fizički i seksualno  zlostavljaju djecu, teško da će  reagirati… Jer tata i mama su ipak  tata i mama, ma kakvi oni bili…
Dakle, preživjela sam i Božić i  Novu. I to sama u kući. A da me  nitko nije maltretirao, pokušao  opljačkati, jer ionako nemaju što  ukrasti i da žele. Osim mene  same, ofkors, a po riječima mog  dragog ćaće, koji me fakat nije  nikad zlostavljao – da sam što  valjala, valjda bi me se već odavno  bio riješio…
Preživjela sam i vikende, koje  mnogo volim. Jer dođem doma,  bacim mozak na pašu i uživam. U  posljednje vrijeme ne šaltam ni  programe na teveu, jer od silnog  izbora nemam što pametno ni  pogledati. A ne listam ni novine  koje su mi postale luksuz. To samo  kad odem na kavu. A došla sam  do zaključka, od kad je krenula  ova Internet invazija i ubrzani  tempo života, teško mi je i napor  pročitati sve što je dulje od  petnaest redaka. Informacija koja  ne stane u toliko nije informacija,  nego roman. A ni romane ne čitam  još od srednje škole. Ono, po  sistemu, uzmeš onaj šund ljubić,  zavališ se na plažu i uživaš… Ona  je obično doktorica, on mladi  udovac, ljubav na prvi pogled, pa  se pojavi zločesti bivši dečko, pa  zavrzlama i na kraju hepiend….  Nemam pojma ima li više takvih  stvari uopće kupiti na kiosku?! Ili  je u ponudi samo šund pod  krinkom literature koju pišu   Pavičićke, Nives Celzijus, Vlatke  Pokos, Simonice i ekipa…
Uh što volim ove praznike usred  tjedna. Pa kad ih se zareda krajem  dvanaestog i početkom siječnja.  Ali mrzim inventuru i preslagivanje  robe. Pa onda siječanjsko  sniženje koje nikako da prođe. Jer  ove godine svi nešto gledaju,  probaju, gledaju, probaju, pa  ostavljaju sa strane, ali nikako da  kupuju. A ti moja Mare slaži i  preslaguj. Što je najgore, sve smo  živčane, a pet baba od kojih svaka  misli da je ona sljedeća na listi za  odstrel vrlo lako od dobrih  poslovnih kolegica preraste u  odnose napetije nego što imamo  sa Slovenijom. I svaka bi htjela da  sa šefom ima odnos kao Jaca sa  Pahorom, a na onu drugu sikće ko  Jaca na Ivu kojemu je od  domovine i dežele bila draža  Austrija.
Kako u mom životu nema  apsolutni nikakvih zanimljivosti i  novosti, odlučila sam se  oraspoložiti. Pod izlikom da  vodim bratove klince u lunapark,  ustvari sam tamo izvela samu  sebe. Izvozala se na autićima,  onom čudu što te digne u zrak i  gledala Zadar iz zraka. Ali sam se  skoro na vrhu zaglavila, pa je bilo  povuci-potegni. Nećaci su  zbunjeno gledali u vis sa sigurnog  tla. Nisam znala jesu li zabrinuti za  vlastitu tetu ili su samo zbunjeni.  Kad sam sretno aterirala dolje,  skužila sam da je malce bila  najveća frka kako dozvati roditelje  da dođu po njih i odvedu ih  doma. Naravno, ludu tetu tko  hebe, ionako nisu bili  prezadovoljni ovogodišnjim  poklonima koji su ih čekali ispod  bora. Ali ne zanima njih ni za suhu  šljivu što je i malom Isusu  recesija… Ono što bi oni, plaća bi  mi bila malo. A tete se ionako  danas cijene po poklonima. A  jbga kad nisam ni Baltazar, ni  Melkior ni Gašpar. A nisam se ni  bogato udala…
Kad sam odvela klince doma,  vratila sam se još đir na vrtuljak.  Da bar onaj recesijski zamijenim  onim cirkuskim, kod nas je ionako  to isto. Da nije tragično, bilo bi  komično. A onda sam i s tim  vrtuljkom pretjerala, pa sam se  skoro izbljuvala. Nisu vrtuljci više  za mene. Možda jedino onaj  ljubavni.
Mare ([email protected])