Kad je dobro vino, ne triba ići u – kino!

Ne znan zašto, ali sitija san se u subotu popodne našega dragoga Vinka Šimunova Bundilovoga, Bog mu da duši jer je odavno pokojni, kad bi on u niko doba zna reći:
– Čekajte ljudi, di ćete, pa došli smo se divertiti!
U Belafuži, šesnajsti put za redon, došli su se divertiti svi koji volu društvo, domaće vino, pismu i šalu. U dvor prve belafuške obitelji što je ono bila došla iz Sutomišćice i puštila koreni – Petrić – svi rado svratu. Ka i uvik dočeka ih nasmijana Sonja, carica i kraljica, a ove godine, bome, doša je i novi gradonačelnik Branko Dukić. Ma ne sam, šnjin je doša i stari gradonačelnik Božidar Kalmeta jer on malo kad ne dođe u Belafužu.
– Ovo je baš lipo! – reka je Dukić.
U Belafuži – puži!
Dobrodošlicu in je poželija Nenad Petrić, predsjednik Društva prijatelja Belafuže koje i je organizator ovoga događaja. S Dukićon i Kalmeton bili su još i Darko Kasap, pa Damir Kalapać Pupe, Mario Pešut, Petar Špika, Joško Pulja…
– Ajmo, di su puži!? – pita Kalmeta.
U Belafuži – puži! Nikad nisu pobigli iz teće u koju ih je stavija Toni Mihatov, meštar od puža.
– Ovo je baš lipo! – jope će Dukić.
A kako i neće biti kad je šušur. Klape Ponistra iz Crnoga i Mali Iž ujedinile glasove i udri po pismi, a tu je i dikljanska Kveštura, uobičajeni ukras ove priredbe. Roštiljeri Neven Cvitanović Cvik, Rino Kunjačić i Slobodan Zelenčić kojega zovu i Bodul, a sva tri jesu boduli, imaju pune ruke posla.
– Uigrana smo ekipa, ovo godinama radimo i ni nan dosadilo – svečano kaže Rino, neformalni glasnogovornik nevelike skupine.
Srdele iđu kaj munjene, a ove godine neko se sitija doniti i kumpire u cilo pomišane s pužima. Komu je to palo napamet?
– Meni – kratko kaže Lidija Šimunova.
Dok u konobici pod spretnon rukon Srećka Petrićeva, dispečera iće i piće, sve iđe kaj po špagu, a mora tako biti jer Belefužete vridno nosu gvantijere vanka, da ljudi moru pojisti što ih volja, dotle je šestoročlano povjerenstvo kušača i ocjenjivača u punom zamahu.
– Dogovorili smo se da ćemo svi kušati i ocjenjivati i bila i crna – informira Marijan Tomac.
Peronošpora
On je, kako i spada, koordinator te cijenjene skupine. Ali, vražji agronom nije moga u prolazu ne reći nešto što njegovon oku nije pobiglo.
– Nije o vinu nego o pamidorima. Vidiš one pitare ispod Sonjinih maslina i pamidore u njima? Vidiš, e… Lipi su i sve, ali in je došla peronošpora i tu triba reagirati.
Sonja će to urediti, ne bojin se ja… Kako vrime iđe, tako je sve veći šušur. Jadran Srdelić Boćo, predsjednik NO Društva prijatelja Belafuže, sve vidi i ako nešto triba, tu je.
– Ovo je već toliko uigrano da sličimo na Real Madrid – šali se Boćo.
Doša je i Ivan Dražović, zadarski tić. Rastega harmoniku, prati ga Aldo Aras Gazić na gitari, a Ponistra i Mali Iž pivaju za uživanciju.
– Sad će O sole mio, slušaj, slušaj – govori donedavni gradonačelnik Kalmeta čoviku preko puta stola.
Tamo sidi Bruno Aras, belafuški pivač veteran.
– E, kad san ja piva…
Kalmeta i sam vrsni pivač kaj svi Arbanasi, izaziva ga:
– Ajde, potegni, da čujemo.
Smije se novi gradonačelnik Branko. Ne more ni njemu, kaj ni svakon Stanarcu, pobignuti pisma, ali…
– Neka, neka, ja ću drugi put!
I onda Ivan Dražović ulazi u završnicu O sole mio, ono kad triba dignuti, a Bruno ga prati.
– Ma, bravo! – oduševljen je Kalmeta.
I svi plješću. I jope mi je u pamet doša naš dragi Vinko Bundilov, on bi bija sritan kaj dite jer – svi se ode divertu.
– Ajme što je lipo! – šapće mi Aliče Brigina.
Ona uvik dođe, njoj je u Belafuži sa starin prijateljicaman uvik lipo.
Vinko i Pjero
Kveštura i piva i pleše, zabava iđe svon vrhuncu.
– Počašćen sam pozivon i drago mi je viditi vako sretne ljude, naše sugrađane. Ovaj događaj triba njegovati jer on sam po sebi čuva sjećanja na negdašnji život ciloga grada – kaže gradonačelnik Dukić kojega su mnoge žene izljubile, a muški mu kaj pravom svom čoviku čvrsto stisnuli ruku.
Sve se izmišalo. Na stol su u sprtvama došle i fritule s kroštulama, kolači, a bome je i vino kurilo. Kako je protokol predvidija, oko sedan i kvarat došla je na red objava rezultata. Vinari su mrvicu uzbuđeni, čovik nikad ne zna što su kušači i ocjenjivači sve ositili, pa strogo zapisali.
– Dragi naši, bila vina su solidna, a među crnima ima ih puno veoma kvalitetnih – govori Marijan Tomac.
Još niko ništa ne zna. Ko će imati najbolja vina? U kuverti su zapečaćene zaporke i kad Tomac pročita broj uzorka, onda Nenad Petrić i Jadran Srdelić Boćo vadu papir iz kuverte pa tražu čije je to vino i onda se to objavi. Tako je i bilo pa su se čitali rezultati, prozivalo vinare i malo se Marijanu Tomcu pomišalo pa ga je Ante Kolega Bage podsitija na redoslijed i onda je sve bilo kako triba biti. Ajme veselja kad se dočulo ko ima najbolja bila, ko najbolja crna vina.
– Cilu godinu ja vodin brigu o lozi i o vinu. Sritan san – reka je Vinko Pavlović čije je bilo najbolje.
Prvi put na natjecanju je i Pjero Petrićev.
– Ovo je vino rađeno s ljubavlju. Petrićevi su stari vinogradari i vinari, a meni je ruku puno dala i moja Sanja i eto – bija je Pjero malo uzbuđen.
Pravilnik o natjecanju kaže da pobjednik triba doniti pet litar za usporedbu. Ne boj se, po pet litar Vinkovoga i Pjerovoga pošli su kaj ništa.
– Dobro je, dobro ovo crno – prisnažija je Kalmeta.
Nije ni Dukić bija nezadovoljan.
– Ja znan da su i Belafuža i Stanovi uvik imali dobra vina, ali i drugi, Arbanasi, Puntamika, Crno…
Kad je Dukić spomenija Crno onda se ne more zaobići klapa Ponistra. Uvik dođu u Belafužu, a njihov prvi tenor Milo Babin je iz Belafuže. I baš je njega dopalo primiti nagradu za treće misto među bilin vinima jer otac mu Bruno nije moga doći.
– A što ću ti reći, mi njegujemo lozu i držimo se struke – kaže Milo.
Pa trči nazad pivati jer su svi veseli i uvik neko reče ‘ajmo ovu, ajmo sad onu’, baš kako je to uvik i bilo u staro vrime.
A baš smo se divertili
Svoju motičicu, koja ga je dopala za nagradu, odnija je doma Radenko Šimunov.
– Slavko i Srećko Petrićevi obećali su mi motičicu isklepati. Trsje je u Diklu, a konoba u Belafuži – govori Radenko.
Ajde, neka je i on dobija nagradu. Jer, Tićovi, kako zovu njegove Šimunove, uvik su imali lipo vino. Bome lipo je i Aldovo. Skoro svaki put on dobije nagrade, a gradonačelnika Dukića to nije iznenadilo.
– Znan ga odavno. On je spojija stanarske i belafuške gene i kakvo će mu vino biti nego dobro.
Došlo je škuro doba i vrime je kroz jedna ili druga vrata u Sonjinon dvoru poći prema doma. Pala je i zadnja pisma šotovoće, a Mile Šimunov, tajnik, preglediva je li sve kako triba biti.
– Je, je, ništa nije ostalo i to je najlipše – govori i gleda u libre di mu je knjigovodstvo.
I sad, nisan zaboravija ni Onu koja sve zna i sve vidi. Ko je čita i prije koju godinu kako je bilo u Belafuži zna da san i nju spominja. Tu je, ne more njoj ništa promaknuti. Bacila je oko priko zida, a kad se okrenula da će doma, čuja san je:
– I more bi popili!
Ona koja sve zna i sve vidi onda je pošla leći. Više nije ostala ni kap Vinkovoga ni kap Pjerovoga pa smo i mi pošli ća. Uto mi je u pamet jope doša naš dragi Vinko Bundilov.
– A jesmo se divertili!
Jesmo, jesmo. I jopet ćemo…