“Platili su” i Šeherezada i Ejšan i Šebnem

Znam da bi me većina balunoljubaca, uključujući i vlastitog ćaću, zbog sljedećih riječi najvjerojatnije poslali na giljotinu, ali ne mogu, a da mi se ne omakne…
Dakle, dok nam posrnuli političari kao moja imenjakinja Mare Antoaneta fiktivno serviraju kolače u trenucima kada nemamo ni za kruh, ja se ponašam poput njenog posrnulog muža Luja tamo nekog, vrag će ga znat koji je bio po redu. Dakle, dok je padala Bastilja, orilo se i gorilo po Parizu, dotični je vladar kojega su uskoro nakon toga skratili za glavu u svoj dnevnik napisao datum i: Danas se nije dogodilo ništa….
Hm, da pišem dnevnik, tako bih i ja napisala za ovu subotu. Svetu subotu. Najvažniji datum u novijoj hrvatskoj sportskoj povijesti. Da, da, tu svetu subotu kada smo isprepičkali Turke Osmanlije i osvetili im se za sve sportske poraze koje su nam nanijeli, pa i za one davnih dana Mohačkoj i Krbavskoj ledini.
– Hebali smo im i Šeherezadu i Ejšan i Šebnem, što bi rekao moj prijatelj Ivan koji revno prati sve sapunice, bez obzira bile španjolske, turske ili hrvatske…
Iskreno, ne kužim tu opčinjenost tim hoće li do jučer persona non grata Bilić uspjeti sačuvati guzicu na klupi reprezentacije ili ne. I da ga danas pljucaju k’o ljame, a sutra uzdižu uz bok Gospi Sinjskoj. Jednostavno – aj dont andrstend. Niti to da odjednom posrnuli momci, mamicu im njihovu, kada se tresu gaće, igraju uštimano kao da ih je Beethoven uštimavao. Kao da su svi, a ne samo onaj naš mali žgoljavi iz Totenhema na istambulsku ledinu kročili. A još manje kužim blesave navijače koji bi krvi dali za balun i kad gube i kad tuku…
A da utakmica može od onog mog ‘ništa’ uzrokovati i raspad bračnog sistema, najbolji su primjer frend Pero i žena mu Adrijana. Dakle, u ključnom povijesnom trenutku, baš negdje kada je pao ili trebao pasti drugi gol, Adri, koju nogomet i nogometna pravila, pa ni to gdje se i tko igra ne zanima ni milisekunde, je fino legla na kauč do svog zakonitog koji je već dobro izgrizao nokte. Da se prestane samoj sebi čuditi kako se udala za takvog frika, a i da postigne zen i ostale feng šui zvizdarije već napola prolazećeg vikenda upalila je onaj tuljac s pčelinjim voskom i zabila si ga u uho, jer higijena, pa i ona mentalna je pola zdravlja. Pero u navijačkom žaru nije ni skužio da mu žena skoro gori do njega dok dobrano tuljac nije zasmrdio. A onda joj je skinuo sve bogove, gospe, svece s neba.
– Ženo, pa ti nisi normalna! Tu se radi o životu i smrti, a ti si mi zasmrdila cilu kuću! Je, mogla si i logorsku vatru nasrid stana zapalit! Aj sad ti meni reci ko zdrave pameti u ovim trenucima može palit to sranje i stavljat u uši? A brate, mogla si i logorsku vatru nasrid stana zapalit! S kim ja živim, majke mi, stvarno nisi normalna… Sada sve moram rastvorit. I ulazna vrata da ovaj smrad ode ća… Susjedi? Ma boli me što će reći….
– Jebalo bi se tebi, mogla sam ja i izgorit, zapalit se peglom, a ne čistit uši, što bi tebi bilo važno. Isto bi tako reagira. Nije tebi što gori i di gori, nego da gospodin u miru može gledat. Bitno da ti kreteni dobiju, nećeš ti važne stvari u životu… Jebali te vatreni, večeras sam u ovoj kući jedino ja bila takva!!!
Kad je utakmica završila Pero me zvao je li Adri kod mene. I da mi se požali da mu u stanu još uvijek smrdi gore nego u vigvamu. A nas dvije smo u ključnim povijesnim trenucima haer nogometa napravile piling lica, stavile masku, nalakirale nokte, počupale obrve, popile martini… Kad je krenula doma, nazvala sam Peru:
– Ili joj pospi krevet ružama ili stavi tuljce u oba uha jer te čeka misa kantana.
Mare ([email protected])