Kad moć udre u glavu

Ubi me ovo sniženje. Prvo inventura, a bjesomučno prevrtanje po stvarima, a da rijetko kad tko što kupi. Pa ti moja Mare slaži i preslaguj. Jebemte živote, na kakve si me veleumne poslove instalirao…
A toliko sam nadrkitis da me neki dan priajtelji zbacio iz takta kad je prokomentirao moju novu boju kose.
– Pratiš trendove, postaješ bila ko Josipović. Sad bar znam za koga si glasala, rekao je u poluzajebanciji, a ja mu onako puna volje odgovorila:
– Da, a nastavim li se družit s tobom, bit ću ko Kosorica. Brate, želim biti plava i barem prividno glupa da me nitko ništa ne pita i ne maltretira s ičim. I da mi je odgovor na svako pitanje: ne znam.
A brate i te politike mi je preko glave. Te hoćemo li poplavit ili pocrvenit, požutit… Mislim da je narodu postalo sasvim svejedno, jer je prvo crvenio od bijesa, a lagano je počeo plavit od što od hladnoće, što od minusa na računu, u frižideru, ledenici… I dok je običnima tako, oni neobični se griju uz kamine na Bledu i gugutaju jedno drugome na uho. Pa je veća stvar jesu li se naša i njihov povatali ili riješili sporazumno riješili pitanje s državicom koju bez beda možeš prepišat, a da si popio samo jedno pivo. A njihov je zgodan, nema šta. Ali ni naša nije za bacit. Od kad se riješila balasta s leđa, žena se preporodila. Procvjetala, modno se i politički osvijestila, ne skida osmjeh s lica. Postala je koketuša prava… Nastavi li ovako blistat, ne samo da će zgođušni Slovenac platit glavom, nego se pitam što će biti s onim štreberskim Europljanima koji su manje zgodni, kad ih naša Jaca šarmira. Doduše, za transformaciju godine, mislim da nije zaslužan Pahor, nego osjećaj moći, ali vrag će ga znati…
Već sam pomalo očajna što se posla tiče. Ma nije stvar ni u tome što nije bilo božićnice, što su mi skinuli sto kuna jer su me poslali na godišnji, nije stvar ni u tome što povremeno imam popust koji uopće ne mogu iskoristiti jer mi se roba koju prodajem uopće ne sviđa. Ne mogu brate cijeli život preslagivati košulje i džempere. Pa nisam za to u školu silne godine išla… Dođe mi povremeno da napravim kao moj poznanik, koji je pred jedne izbore išao od stranke do stranke, predstavljao se i otvoreno govorio da će postati njihov član ukoliko mu srede posao. I naravno da se učlanio, u stranku. A ja mu se smijala ko blesava. Ni u snu nisam mislila da bi mu moglo upaliti. Pa na kraju ispala ja totalno munjena. E, sad se nešto bojim da je kasno ići s tom teorijom okolo. Em je prokušana, em je ofucana, em ne znaš u koju bi se stranku fakat trebao učlaniti. A nije više in ni pisati pisma barba Luki, Milanu, Zokiju… A ona Djedu Mrazu već odavno ne pišem, tako da mi nema pomoći…
Da začinim ovaj ne baš previše uzbudljiv tjedan, baba Marija Bodulica mi je poslala ribu. I to onu koju ja najviše volim. Kako mi se električni roštilj pokvario, išla sam ribu frigati. I uspila se štrcnut vrelim uljem po ruci. Rana mala, ali dovoljno da me totalno izbaci iz takta. Itila sam i ribu i sve u smeće. Sad čekam da mi se probuši plik, po kući hodam kao invalit zamotane ruke u krpu s hladnom vodom, jer me to govance od plika čiji je promjer 2x3mm toliko nervira jer je na nezgodnom mjestu da mi dođe iskočiti iz vlastite kože, koja mi potaje pretesna. Kvragu, odlučila sam da sljedeći tjedan uopće neću kuhati. Moram samo vidjeti kome ću se od rodbine prikrpiti na spizu, ako još uvijek ima voljnih koji bi me bar na ručak udomili.