Mir na našem malom otoku

Sad će ispasti da se stalno nešto žalim, ali stvarno jedva čekam kad će više cijela ludnica oko turista i turizma završiti. Ne volem i ne volem nikako tu strku i zbrku, a pogotovo ove što smo s njima dijelili nastambe dok se Kluk, Muhlo, Tuga, Buga i ostala ekipa nisu odlučili preseliti malo južnije di mogu toćat noge u moru. Pa nisu oni bili blesavi, ko je vidio živit tamo iza sedam gora di je zimi za krepat od hladnoće i snijega, a liti od vrućine…
Oni koji su ostali gore, dolaze nam u posjet čim zavrući, ali bolje je da nisu. Ti Česi i Poljaci su prava pošast na cesti. Voze i po 30 sati u cugu da bi se što prije dočepali mora. Pa frajer zaspe za volanom, pobije sebe, cijelu svoju obitelj i još tuđu koja ide iz suprotne trake. Oni koji uspiju preživjeti i dočepaju se maestrala i bonace, ti su još gori od ovih što voze s čačkalicama rastvorenih kapaka. Ja ne znam je li prošlo jedno ljeto a da neki Ček, Čekinja ili mali Čekić nisu sili u gumenjak pred neveru i zaputili se na vesla negdje. Ne znam gdje. Recimo, od Paga do Karlobaga. Ili od Makarske do Brača. A najžešći su oni koji se izvale na luftić, zaspu i probude se na po puta od Dugog otoka do Ankone. I pri tome dobiju opekline najvećeg stupnja, pa ne znaš je li gore što je u šoku jer je na po puta da u roku od odmah dobije karcinom kože ili što je obolio od napada panike i pitiespija jer se osjeća ko Robinskon Kruso čekajući morske pase i moleći boga da ne budu rotvajleri nego pudlice.
Ma je, reć će galebari koji su u onome sistemu jedva čekali pregorene plavojke koje rano stave spavat mužove pa u škuribandu… A malo se dice tako rodilo a da ni galebovi ni Česi nisu znali tko im je ustvari ćaća?!
Hurbe, hurbe! Ma da hurbe, hurbetine prave, znala je vikat moja baba sama sebi u brk kad bi činila fintu da ništa ne zna kad bi susjed Šime preskočio ogradu i u sobi na katu učinio posao s Čehinjom Evom. Njenom mužu Pavelu se frigalo živo hoće li mu u malome mistu na otoku tko servisirati ženu. Bilo mi je čudno u tim mojim pubertetskim godinama da tip koji izgleda onako, reklo bi se ispodprosječno, pravo ono češki, vodi pod ruku komada kao što je Eva. Zgodna kao avion, a kukumar joj je iz očiju virio. I onda bi se Pavel, inače šef kardiokirurgije u najpoznatijoj češkoj bolnici, nalio na babinoj terasi. Počeo bi pit čim bi došao s plaže, a ujutro su ga Česi iz susjednog apartmana nosili u krevet. To je Evi davalo dosta prostora da se skompa sa Šimom, poslije i Antom, pa i s ostalima da ne na brajam sad sve jer bi me njihove žene mogle počet izbjegavat kad dođem na otok… Jebežljiva Čehinja čak je unijela i rat među ekipu lokalnih galebova, umjesto da su riješili to tako da stanu u red i dogovore se kao ljudi…
Mojoj noni je najveća trauma bila da se dida ne uhvati Eve jer do kej Pavel svako ljeto sve više i više vremena provodio na terasi, ona je sve više vremena provodila u mistu i regrutirala ne samo mlade generacije galebova, nego su joj se počeli sviđat i stariji…
Uglavnom, prestali su dolazit na ljetovanje kad je Pavel jednu večer dok je još bio trizan gleda svoga maloga i zaključija da bi mu bilo tko od sumještana moga bit ćaća… Ispribija je ženu, intervenirala je policija, sutra su se pokupili i tako je zavladao mir na našem malom otoku…
Nije da zato ne volim Čehe, te neke epizode su mi vrlo uzbudljive, ali neki dan me opalio Čeh na parkiralištu. Nije uopće gledao kad je išao u rikverc, opizdio me priko cile strane. Puntić mi je van funkcije, dakle, totalno sam nemobilna. Ali opet kad promislim kolika su opasnost, bolje sam prošla od one babe što je na plaži zgazilo s onim motorinom na četiri kola. Ionako nema smisla ić na plažu, možeš i tamo poginuti. Zato popodne idem spavat i ladit se ispod klime. Što sam boje uhvatila – uhvatila sam…
Mare
([email protected])