Šutnja je zlato

Moja draga prijateljica želi otići  na Maldive. Dok još postoje i dok i  ih ne potopi plimni val. I štedi za to  već godinu dana. A kako joj plaća  već dva mjeseca kasni i nastavi li  ovim tempom skupljati mjesečnu  ratu, izračunale smo na kavi da je  veća vjerojatnost da Maldivi prestanu postojati nego da se ona  dokopa maldivskog pijeska.
– A da počneš pjevati?, pitala sam  je.
– Jesi li ti luda, pa ja uopće ne  znam pjevati! Izbacili su me prvi  dan iz školskog zbora. Učiteljica  mi je rekla da sam beznadan  slučaj.
– E, pa to je to. Zaradit ćeš tako  da te ljudi plaćaju da ne pjevaš.  Kad može Tomson, možeš i ti. Tebe  je ipak bolje zeru lipše čuti nego  njega. Ja ću ti biti menadžer, napravit ćemo plakate i napisati da  pjevaš za vladajuću stranku na  predstojećim izborima.
– Misliš da bi moglo upaliti? Ako  je ta sramota jedini način da vidim  Maldive, onda bih još i razmislila.
– Ma nemaš što razmišljati, hebeš  sramotu kad možeš ostvariti san.  To ti je jedina opcija. Teško baš da  ćeš kao Sevka naći nekog vidovitog  Milana s privatnim avionom –  dakle, nemaš baš previše izbora. A  s druge strane, kad mogu Simona i  Ava tobože pjevati, možeš i ti… Ne  moraš čak ni cicu izbaciti na izvol’te. Pa nećeš se valjda prostituirati?! Zamisliš da si doma s  ekipom u polupijanom stanju i da  ste se odlučili igrati karaoka.  Ključna je stvar napisati da pjevaš  za tu i tu stranku. A kad čuju, ima  da te plate da nikad više ni ne  progovoriš.
Šutnja je zlato. Istina. U to sam  se uvjerila milijun puta. Po svom  starome znam. Jer kad mater šuti i  ne žuga stalno, može peglati karticu do mile volje. Čim se nešto  kontrešta, odmah stari opali sankcije. I to ne mora ni doći s broda,  nego joj direktno s oceana opali  veto na unaprijed dogovoreni proračun.
Praviti se glupa plavuša i ne  govoriti previše isto je zlato. Zato,  valjda, muškarci više vole plavuše.  Jer ne filozofiraju previše, a i ono  što kažu, nitko ne doživljava kao  previše pametno. Zato se i jesam  opiturala u plavo. Ali nema neke  vajde, jer ne osjećam baš neki veći  uspjeh kod jačeg spola nego kad  sam bila brineta. Bit će da je zato  jer mi jezičina radi dvjesto na sat.  A nitko ne voli žene s mišljenjem.  Žena treba biti ukras, muškarčev  modni dodatak.
Od kada žene ne šute, nije im  lako. Moj prijatelj uvijek kaže da je  emancipacija ubila romantiku,  seksualnost i muško-ženske odnose. Jer čim su muškarci počeli  šetati po kući s kuhačom, a žene s  kacavidama, i Bog je dignuo ruke  od svega. Ali, žene su tako htjele i  nemaju se što buniti.
– Jeste li htjele biti ravnopravne?  Eto vam ga na onda!
I sve je to u redu i sve je za pet.  Dobile smo što smo htjele, pa se  trebamo i nositi s time. Ali kad su  muškarci zadnjih godina počeli  izgledom i motima počeli sličiti više  ženama od njih samih, onda je sve  vrag uzeo pod svoje.  Žene ne da su  se morale emancipirati htjele to ili  ne, nego su i postale veći muškarci  od samih muškaraca. Oduvijek su  žene jedan drugoj bile najveće neprijateljice, a pogotovo od kada je,  barem u ovom našem malom gradu, pravih muškaraca koji se ne  okreću za drugim muškarcima, sve  manje. Mala bara, puna slobodnih  lakostica. S širom otvorenim raljama. Pa ako ne zagrizu plijen, grizu  sve oko sebe. I zato je šutnja isto  zlato. Ne otvaraš usta, ako ne  grizeš druge, neće ni oni tebe.  Valjda.
Mare