Kulturna nekultura

Falim te bože da je malo zaladilo.  Mislila sam da će mi ona vrućina  spaliti mozak i škrge.  Nekako sam se  meteorološki prebacila na mod  “jesen stiže dunjo moja”, pa makar i  fiktivna. Spasila i dušu i tilo.
Ali je zato doći do posla u najmanju  ruku pakleno. Rijeka bezglavih  turista koji ne znaju kud bi sa sobom,  pa letaju okolo kao muhe bez glave.  Na Poluotok, s Poluotoka, u šoping  centre, iz šoping centara, samo zuje  bezglavo u panici da ne ostave koju  kunu neplanirano negdje… Za  istinske kupače – dušu dalo za baciti  se u more, jer je tek tada ono pravo.  Nema gužve, uživancija  zagarantirana.
Ali zato je u ovakvom (nehumanim)  turističkim uvjetima vozačima izaći  na cestu – ravno tome da se pretvoriš  u kamikazu. Mislim, navikla sam ja da  su Zadrani katastrofa vozači i da svi  voze po sistemu “vrag je vidija davati  žmigavac kad skrećeš, što tebe  briga di ja idem”, ali ovo što stranci  rade je prestrašno. Takva vozačka  nekultura je rijetko viđena, čak i u  Italiji koju sam prešla uzduž i  poprijeko. Ne da se ne poštuju  prometni znakovi, znakovi za  skretanje da ni ne govorim, al” što su  nekulturni kad je parkiranje u  pitanju… Bila svjedok više puta kad  sam išla na posao i s posla. Švabo, a  pri tom sam se uvjerila da nije  domaći, parkira bez pardona na  mjesto za invalide. Poljak i Mađar  isto. Francuz s kombijem iste boje i  starosti kao iz serije Lude  sedamdesete parkira na pločnik i  skoro pokupi pješakinju a da nije ni  zakoračila na kolnik… Prestrašno. A  svi su oni u hebenoj Europi u koju se  mi jadni nekulturni Balkanci trsimo  svim silama spuštenih gaća ući. Mi  barem, ako ne doma, bar vani  poštujemo tuđa (prometna) pravila  jer se bojimo da nas ne opandrče po  džepu. A ove sile koje su nas kroz  povijest tlačile, Talijani, Ugri i  Frančezi ne hebu živu silu. Je li to  znači da će nam tako biti kad  budemo jedna od zvjezdica na  plavoj zastavi?! Ako ćemo u takvu  Evropu – nou tenks.
Prijateljica mi ima apartmane na  Boriku. Pa se tu i tamo, kad stignemo  popiti kavu, grozi kakvih sve gostiju  ima. Ima pristojnih i normalnih, ali  ima i onih drugih. Jedni, iz iste  spomenute unije, samo što joj  lustere nisu poskidali s plafona. Da  ne kažem kako su joj izasran zahod i  iste takve ručnike kraj njega ostavili.  A nas smatraju nekulturnima i  gostima nižeg ranga. Gdje god sam  putovala s ekipom, nikad nitko od  nas nije ostavio sobu ili apartman u  neredu, da nas sobarice ili vlasnici  moraju proklinjati kao šporku naciju.  Niti smo bili cicije i ciganili se za euro  dolje. Ustvari, nekako mi se čini da  mi malo putujemo, ali kad putujemo  – putujemo sa stilom. Rađe otići  negdje na tri dana i ne biti beg cicija,  nego biti dest dana i nositi  gavrilovićevu paštetu sa sobom i  živjeti na kruhu i vodi.
I dok svaka blagajnica iz unutrašnjoti  koja iole drži do sebe želi ići na more,  ja bih, da mi šefica da godišnji, išla u  Liku. U mir i tišinu. U nekakvu kućicu  u zabačenom selu, uz potočić koji u  ovom trenutku možda i žubori.  Jesam Dalmatinka, ali brate po ovoj  vrućini me baš uhvati fjaka. Treba mi  mira, tišine, zelenila i da se navečer  pokrijem dekicom jer je toliko friško.  Paliti kamin bila bi već perverzija, ali  protiv gradela ili peke ne bih imala  ništa protiv. A nema ni poskoka ni  uskoka. Puna kapa mi je masovki,  treba mi mira. Tako u ovom trenutku  zamišljam raj u ovoj našoj maloj  zemlji za velike odmore.
Mare([email protected])