Postblagdanska glavobolja

Sasvim, ali sasvim neplanirano  sam s ekipom zaružila večer prije  Badnjaka. Išli smo se  neplanirano naisti jer je trebalo  izdržati sutrašnji post. A kad smo  se propisno natukli, završili smo  do jutra vani. Po sistemu: čovjek  pijan, lakše post odrobija…
Badnji dan sam se pridržavala  posta. Toliko da sam bila na  aspirinima i vodi. Pa nisam ni  kod babe bodulice tradicionalno  išla na bakalar. Što mi je  zamjerila do groba, ali skuža mi  je bila da piči jugo i da me ubila  južina.
Cijeli dan mi se okretao ringišpil  u glavi. Toliko da sam otpilila  društvance i za ponoćku.  Jednostavno nisam bila u stanju.  Kao i većina njih. O rupama u  sjećanju neću uopće govoriti.  Navrla su sjećanja tek kad su  slike osvanule po fejsu. Ja u  noćnom klubu na stolu, s  crvenom kapicom koja svijetli i  bacakam se na Maraju fakin  Kerej. Čovječe, ostvarila se  noćna mora… Brrrr… Mislim da  pod hitno treba ukinuti Božić, a s  njime i Novu godinu, ako zbog  ničeg drugog, onda barem zbog  toga. Dobro, i zbog one Sretan  Božić svakome, sretan  Boooooožić – svakome.
Dakle, na Badnji dan kretanje mi  je bilo tek nešto dulje od onoga  koje ima janje na ražnju – bila  sam na relaciji krevet-kauč,  kauč-krevet. Ne da nisam  nećacima kupila poklone za  ispod bora, nego sam me toliko  grizla savjest da sam se odmah  vratila leći.
Do Božića sam već došla sebi,  ali sam iz principijelnih razloga  morala odbiti ići kod babe Mare  na tuku ispod peke. Ne da bi  baba bodulica svisnula od  ljubomore, nego bi među njima,  vrlo vjerojatno, izbio rat na  relaciji zadarski otoci-zaleđe. A  onda je bolje, procijenila sam,  ne unositi nemir u vlastitu  familiju. Koja ionako oduvijek  funkcionira po principu: braća i  sestre, sestre i sestre, braća i  braća postoje do trenutka  ostavinske rasprave. A kako su u  široj familiji već ionako odnosi i  više nego zategnuti i svatko  gleda kako ovoga drugoga  nategnuti, još i ova sukob babe 1  i babe 2 bi bio preveć. Bar za  moje samačko srce koje je već  naviklo na vlastiti mir, red i  raspored. A ne da mi se sad,  pogotovo u ovo blagdansko  vrijeme, još zamarati i glumiti  mirovne snage, pa ni pod tu  cijenu da sam cijeli dan ko Lesi  slinila na samu pomisao bilog  mesa od tuke ili, ne daj bože, još  gore da je stavila zeru  papršnjaka ispod te iste peke.
Pojela sam sendvu, a onda  napravila kardinalnu grešku.  Zvala sam prijateljicu na brzinsku  kavu. Ta brzinska je, nakon što  smo se isćakulale, završila tako  da smo zvali jednog po jednog  od ekipe. U roku od sat vremena  obična kava pretvorila se reprizu  predbadnjeg dana. I opet sam  neplanirano plesala s kapicom  bake mraz na Maru Kurilj i opet  danas imam rupe u sjećanju.  Prestrašno. I svaki put se čudim  ko Mare krivom ku…cu gdje  nastane taj klik u mojoj glavi da  se od doktora Džekila pretvorim  u Mistera Hajda. Sve ono na što  se ježim u trenu mi ispadne  super i simpatično…. Morat ću  naći nekakav serum…. Ako ništa  drugo da se sjećam prethodog  dana i trenutka metamorfoze.
Sjećam se da sam u momentu  pitala frendicu: a kad će ono  plaća? Ove blagdane treba  ukinuti, definitivno.
Opet sam se probudila s  glavoboljom. Samo puše bura pa  nemam skužu da me ozvizdila  južina. Ali, nedilja je i nemam  aspirina, pa sam morala žicati  susjedu.
 I tuckam ja ova slova, tuckaju  ona mene po mozgu… Kako je  krenulo, ista će mi, kao i Božić  biti i Nova. A što ću kad nisam  karakter. Pozitivna stvar je što  uopće nemam ni želje ni volje  jesti kolače. Što znači da u Novu  neću ući deblja. Hehe…
Mare ([email protected])