L(j)iga prvaka

Prehladila sam se kao pas. I uzela  bolovanje. Potrošila cijeli mac od 10  paketa maramica, oči mi natekle kao  u soma. Bauljam po kući već tri dana  na relaciji krevet-kauč. Ok, nije ni to  loše jer ništa zanimljivija nije ni  uobičajena ruta: poso-kuća-birtija,  svejedno kojim redosljedom. Zove  mater, zove jedna baba, zove  druga… Cijenim brigu, ali me spizdi  dosađivanje.
– Ma dobro sam, ne treba ništa… Sve  ok, bit ću bolje, dobro mi došlo da se  naspavam, džabe uvjeravam babe.
Aspirini, andoli, maxflu… Ima li još  nešto da sam izostavila?! Večer mi je  uljepšala frendica koja je pobjegla  od doma jer je započela Liga prvaka.  A očito da nisam jedina koja ne  podnosi to kad se frajerima život  svede na sportska događanja.
– Jednom se živi, jednom se umire,  samo je dva puta tjedno Liga prvaka,  bio je moto jednog mog frajera koji je  ljigu prvaka volio više i od seksa i od  mene i od ičega drugog. I imao je  hajdučko i zadarsko srce, samo na  žalost rezervirano za boje svojih  klubova. Srčan momak, nema što. Ali  kad bi trebalo svoje dati, ja sam tek  tamo negdje na trećem mjestu bila.  Iza zadarskog koša i hajdučkog  gola.
Ma jebeš sve to. Sport koliko spaja,  toliko i razdvaja ljude. Imam neku  svoju ludu teoriju pa kad god  putujem, nauče me prijatelji tko od  naših vrlih momaka u vrućim  nogometnim hlačicama i  štucnicama igra u zemlji u koju idem.  Je li, nikad se ne zna, možeš dobiti  popust u taksiju ili na tržnici, i mogu  reći da mi je svaki put do sada  upalilo. Samo da ne ulaze u nekakve  nogometne dubioze, jer tu svaki put  nakon druge rečenice – padam. Hu  de fak iz Srna? Bambi, nou?! Oder  bruder Niko? I dok se ja sjetim da je  to brat od brata Roberta također, ode  voz. Vlak, ispričavam se…
Ali eto, za naš mali raj za veliki  kriminal, koji ne možeš ni  čačkalicom pogoditi na globusu,  čuli su svi upravo preko takvih  mlatibalunana, pa nitko ne može reći  da smo iz neke vukojebine za koju  nitko nije čuo. A Luka Modrić i ostali,  Tottenham, ha??? Komotno bismo s  bljedunjavim Englezima mogli  zaratiti i tražiti da se tamo proglasi  Hrvatska autonomna oblast  Tottenham. Ili još bolje, naći neki  prikladniji naziv za oblast,  hrvatskiju.
Druga strana sportske medalje je  poprilično frustrirajuća. Ona kad za  po doma imaš sportoljupca. Koji  fakat Ljigu prvaka više voli i cijeni od  cure koja se ispred ekrana prošetava  u halterima i mrežastim čarapama.  Ja probala, čisto da vidim hoće li mu  barem koncentracija popustiti. Ma  nema šanse. Ni pogleda s travnjaka  na teveju pomaknuti. Ni onaj pogled:  nemoj misliti na seks,nemoj misliti  na seks, ostavi to za kasnije – nisam  uhvatila…
Bed. Tu bed. Tu, tu, tu bed. End over:  tu, tu, tu bed. Zbrojiš sve posljedice  takve veze: ne možeš ni herc infarkt  jednog dana dobiti, jer te taj ispred  ekrana sigurno neće dopeljat na  vrijeme u bolnicu (jbga, njegovi  samo što ne postignu gol), pa ako i  ostaneš s njim, vječito će s ekipom  slaviti pobjede, ili danima poslije  tugovati ako izgube… Ma nisu to  normalni životni uvjeti. Još da  nemam s kim dva dana u tjednu izaći  jer će me otpiliti zbog Arenala i  Barce…
Brate, riješila ja to tih godina za  sekundu… Sad sam solo, al bar  znam da me tko ima odvesti pod  stare dane na cugu kad je Ljiga  prvaka. Moj frend gej, koji je skroz  okej i apsolutno ga ne zanima  nogomet. Ali znamo uz bocu vina ili  uz pivo pogledati tu i tamo koju  utkamicu. Onu u kojoj je Hose  Murinjo trener. Onda zajednički  uzdišemo kako je dobar. Ja mu  sigurno ne bih oprostila!
Mare ([email protected])