Makijato

Evo, zaredala dva praznika zaredom, pa kad kažemo da nam je loše… Brate, država nam u banani, a mi jedva dočekali nerad. I nema veze što pola nacije, pa i političara na vodećim funkcijama nemaju pojma o kojima se praznicima radi. Neću sad o fašistima i antifašistima, neka počivaju u miru jedni i drugi, ali mogu konstatirati da smo poslije Crnogoraca najvjerojatnije najljenija nacija. Jer kad opizdi popodnevna fjaka, ma nema te krize i šoldi koji bi mogli natjerati čovjeka da radi…
E, a kad opizdi fjaka, ako mi je vruće i ne mogu ubit popodne oko, spustim se u kvartovski na makijato. Utankam u sebe potrebitu dozu kofeina i nikotina, prolistam sve dnevne i tjedne novine, ako me volja nabacim spiku s konobarom, ako me nije, ni on ništa ne pita… Dakle, kvartovski i ja funkcioniramo kao da smo u braku. Razumijemo se i kad ima slike, a nema tona. Zna se što ja mislim, zna se što on misli. I sve štima.
Tu i tamo nastane kratki spoj. To je onda kad mi prorade miješani bodulsko-vlaški geni pa mi bude pun kufer i antifašista i anti-antifašista. Pa ne znam gdje bih prije, ko naš predsjednik. Pun kufer mi je tada malog makijata i velikih Hrvata. Pa sam se opet odlučila prebaciti na veliki makijato s ledenim. I to bez cukra, jer sam skužila da cukar nije dobar za zdravlje, a za celulit još manje. I kad sjednem na terasu, pa čekam konobara da me bar jednom godišnje pita što ću piti, a on mi, nisam ni sjela, donosi mali makijato i čašu vode.
– Neću stari, pribacila sam se opet na veliki bez cukra.
– Nti, sad moram ponovno napravit kavu. A nisi mogla odma reć i mahat s vrata, a?
– Nisam ni stigla kad si brži od rakete. Aj nemoj još i ti zajebavat.
– E, a ko te sad spizdija? – pita me Mario važno, kao da ga je briga.
– Ma niko, onako rekreativno… Ne pitaj, bolje ti je. Ajde, samo mi donesi novu kavu. I čašu vode s puno leda jer ću zakuvat po ovom zvizdanu…
– Rekreativno? A što bi ja triba reć?! Jebemu ovakav život. Ako sam konobar nisam psihijatar! Ni bračno savjetovalište! Ni pedijatar! Ni likar! A bogami ni vrač, da mogu pogodit što je kome od vas. Mene nitko ne pita je li mi praznik ili nije, ko mene uopće što pita?! Ja namirim sve vaše želje i mušice, a mene ko jebe! E, Mario, tebe ko jebe! I onda dođi doma, pa još žena udri po meni: kolika ti je plaća, stalno radiš, nikad te nema doma… vrag odni i mobitele i sve. Kolumbo sigurno nije bio oženjen kad je iša put svita. Jerbo da je, bilo bi: a di si sad poša? Kad ćeš se vratit? Ko će ti to platit? Tebe samo iskorištavaju? Ako odeš, ja ću se vratit materi?… Ajde, ajde idem ti napravit novu kavu… Rekla si veliki s hladnim bez cukra?
Nakon takvog ispaljenja nisam mogla ostat mirna. Rekla sam:
– Ajde Mario ti sjedi i zapali. Da ti donesem kavu ili si za nešto žestoko?
– Donesi mi pelin s mrvicu tonika. I sebi isto…
Stavila pregaču. Donijela. Pa oprala čaše. Donijela još jedan PT, sjela s Mariom i zapalila.
– Ajde, pucaj Njofra, kaj te muči?, okrenula sam na zezanciju.
– A što me muči, i ti pitaš gluposti… Život, eto što me muči. Dođe mi da se odselim u Ugandu, Ruandu ili Ganu.
– E, u Ganu, tamo bi moga trenirat dicu nogomet. Vidiš da su pobijedili sve živo…
– Ajde, ne zajebavaj. Donesi ti nama još turu. Ustvari meni turu, a ja ću tebi napravit makijato. Veliki ili mali?