Propuštena životna prilika

Lotomanija i kladomanija je uhvatila sve oko mene, ali ne i mene.
– Jesi li uplatila loto? Jesi odigrao kladionicu?, glavne su teme zadnjih dana ljudi koji me okružuju.
– Ne, u nogomet se ne putim i ne pačam, a loto ne igram još od srednje škole… dosadilo mi je odgovarati jer smatram da bez nauke nema ni rabote, a bez motike nema kruha. Dobro, za ovo prvo se baš i ne slažem zadnjih godina, kao ni s nebuloznim parolama tipa s faksa na posao jer mi se nekad čini da je rijetko kome škola kruha dala…
Loto sam igrala nekad davno, a onda sam shvatila da me ne idu igre na sreću. A kako i ljubav spada u tu kategoriju, ni to me neće. Pa se godinama uzdam u se i u svoje kljuse.
Ekipa oko mene je već radila račun bez krčmara, pa se navelike sanjalo što se sve da s 26 milja kuna. Riješit si stambeno pitanje, ulagati u nekretnine, odfikariti postojeći posao, poslati aktualnog šefa u trideset i tri materine i krenuti sve ispočetka. Sam sebi biti šef. Ali, tek kad se napravi đir oko svijeta, kupi najnoviji model beemvea, a neki su dotle pucali da bi po splitskom uzoru uzeli i bentlija…
A kako su me već navukli na te priče, ja sam rekla:
Tri milijuna bi ostavila sebi za novi stan na nekoj elitnoj lokaciji, kupila jedan u Zagrebu, počastila ekipu, starcima dala milju da rade s njom što god hoće, dala bokun toga i djeci kojoj je potrebno za zdravlje i normalan život, a ostalo bi dala Kerumu uz 20% provizije da radi s njima što god hoće…
Kerumu?, pitao me Ante.
Da, Kerumu Ante. Meni je još živa enigma odakle tom tipu toliko love i na koji način je on tu lovu zaradio… Ne vjerujem da ima koke koje seru zlatna jaja, ne vjerujem ni da je na njegovom brdu rudnik zlata, a opet se ne mogu načudit odakle mu sve to što ima a nije pokrao porezne obveznike????
Ostala sam uskraćena za odgovor. A onda sam se mislila hoću li poslije kave otić uplatiti taj listić. Uz lijenost jer mi se nije dalo čekati u redu, proradila mi je u guzi i bodulska škrtost iako nisam Preška. Nekako kontam da nisam ja te sreće, lova ide uvijek na lovu. Zato sam prestala igrat sve nagradne igre jer su skuplje poštanske marke nego cijeli moj dobitak koji sam dobila ikad u životu, a to je dvi kantice sladoleda.
A onda kad sam jutros vidila koji su brojevi izašli – skoro me kolpalo!!! Svi moji koje sam godinama igrala osim dopunskoga. Po kiši sam otišla u kvartovski kafe, zapalila cigaretu i hvatala zraka. Kroz glavu mi je prošao i stan i Zagreb i posao…
A jebenmu bodulsku škrtecu, rekla sam sama sebi.
A što je Mare, jutros si nešto blida, rekao mi je konobar.
Nisam mu mogla objasniti svoju muku, jer bi se iz ranoga jutra trebalo opit od tuge. A onda sam se sjetila da ima i gorih od mene. Od prijatelja stari je dva puta imao dobitnu kombinaciju još u vrijeme bivše države. Jednom je izgubio listić, a drugi put je nećaku dao lovu da mu uplati. Mali nije imao love za sendvič pa se morao odlučiti i glad je prevagnula… Čovjek već slavio i feštao, a kad se otrijeznio, lupao je glavom u zid…
Neću više nikad u životu ni razmišljati o uplati listića. Svoje šanse sam prokockala… Je da nije bila sedmica, ali ni šestica nije za baciti… A neću više ni slušat onu Grdovićevu: Da je meni u životu, dobit sedmicu na lotu… A morat ću ga upozat i zafeštat s njim. Pa tko prvi poljubi pod… Luzeri svih zemalja ujedinite se!!!
Ma i ja pričam gluposti. Živa sam, zdrava sam, nisam dobila na lotu, a nisam ni iz Kerumova kraja…. Ima nade još za mene, možda se jednom i udam. Ja nisam luzer, baš naprotiv, osmjeh mi je lajtmotiv…