Snježni dan

Joj što volim kad ovako napada pa po bljuzgi i kijametu moram na posao… Inače nisam Gospa od Sniga, a još manje ova od mećave. Još kad mi se dogodi da sam jutarnja, vani napadalo, puntić u garaži, a ja zabucala di su mi buce… Pa onda po principu snađi se Mare, obuj čizme, preko njih najlon vrećicu i ajmo gacat preko mosta. U torbu rezervnu robu i patike, ofkors.
Jedva sam se ja dogurala do grada. A po cesti ni pasa. Ni ralice, nit’ lopate. Al zato po poluotoku čiste kao blesavi. Jebiga, subotnja je špica, mora se… A na špici tri čovika i mi jadni koji trebamo radit. Ma ne bi rekao onaj moj čif da ne tribamo doć, ma prije bi crka nego to prevalio preko usta. A još mi se cijelo jutro po glavi motala ona: kad umrem zamotajte me u bilo…
Preživila sam nekako jutarnju smjenu, a oćoravila sam pogledavajući na sad kad će više ura da mogu izgibat doma. Ako preživim do doma, je li… Uspjela sam se nekako na jedvite jade dopotezati do kvarta, a onda sam uspjeh morala proslaviti nečim toplim, po mogućnosti alkoholnim. Jer doći po ovom vremenu čitav do mog kvarta ravno je Stipi Božiću i njegovoj ekspediciji. Pa evala mi, nazvala sam priju iz susjednog portuna da se spusti pa da zalijemo promrzlo grlo i dogovorimo se što ćemo popodne. Jer Splićani nemaju dotura za gradonačelnika nego redikula, ali taj im je proglasio snježni dan. Snježni što? Votever, bitno da ovi iz javnih ne rade, a ove koji su kod privatnika tko ševi… Jesu se borili za kapitalizam – jesu – e, pa što bi sad tili?
Ja se nisam borila ni za kapitalizam ni za socijalizam ni za radnička prava, pa mi sve to pomalo ide na živce jer si na kraju prepušten sam sebi. Jebeš sindikate, politiku, lijeve i desne, ako si kod privatnika, uvijek ćeš nadrapati. I pričamo tako konobar u kvartovskom i ja dok čekamo priju, kad ova u punoj ratnoj spremi: skafander, buce, šubara od umjetnog krzna (da je slučajno ne bi ovi iz PETA-e zalili piturom), sunčane naočale, kompletan mejkap, kremica zaštitni faktor barem 35. Ostala sam paf. A od portuna do kafića nema joj trideset metara.
– A di si ti to krenula, majke ti?, pitam je.
– Pa na kavu s tobom, odgovara mi Renči.
– Na kavu?, pitam zbunjeno.
– Na kavu!, ona će samouvjereno.
A dobro, samo sam se zapitala što bi tek na Bjelolasicu nosila, da kojim slučajem ide. Uglavnom, ratni plan je da se zabundamo u kuću, nigdje ne idemo i napravimo tulum za minikvartovsku ekipu. Snou party.
A onda je, kako je u kvartovskom kafiću odjednom bilo previše ljudi koji inače i ne zalaze tu, prošla kraj nas neka još napirlitanija ženska od moje prije i dobacila: Štraco!
– Ova to meni?, pitam zbunjeno Renči.
– Ne, nego meni. Ovo ti je nova od predzadnjeg bivšeg. Ovako reagira svaki put kad me vidi, ona će totalno kul.
– I ne dobiješ poriv zalipit joj barem jednu?, pitam u čudu.
– Naravno da ne. To govori više o njoj nego ičemu. Da je taj moj bivši išta valjao, ne bi bio sada s njom nego bih ja ostala s njim. A ako je ovako pametna i blamira se okolo, a ne kuži da je ona s mojom odbačenom štracom, onda stvarno ne vidim zašto bih se ja uzbuđivala. Mare, jeba ga pas, pa još nisi naučila da je bitno tko ti govori, a ne što govori. Ne zamaraj se, pusti malu neka uživa.
– A Renči, što baš ništa taj tvoj nije valja?
– Ništa Mare, stvarno nije vrijedan spomena. A znaš da bi ti rekla da je bio čemu.
– Baš ničemu?!
– Ama baš ničemu! Znaš da ja uvik sve priznam.
Mare ([email protected])