Intimnost kupovine

Šest je ujutro i tržnica se  puni, mnogo štandova nije  postavljeno, vage i utezi još  čekaju u skladištima, a od  mušterija tu je samo nekoliko  umirovljenika koji ne mogu  spavati. Žene u debelim  džemperima, ruku crvenih od  studeni, namještaju banke s  mladim kravljim sirom,  pancetom i pečenicama, mrkvom,  paprikom i blitvom, medom,  rakijom, orasima i bajamima.  Prije dvadeset i pet godina u ovaj  sat tržnica je bila kao košnica,  kućanice s boršama po mraku su  se probijale kroz gužvu,  otimajući se zavodljivom zovu  ravnokotarskih žena što su  nudile kiseli kupus iz plastičnih  bačava. Još dobro ne bi ni  svanulo, a tržnica bi vrvjela od  života, sa svih strana čuli su se  naglasci našeg kraja. Čitav je  život bio pomaknut dva sata  ranije, jer se onda nije radilo od  devet do pet, kao danas, nego od  sedam do tri i spiza se morala  zorom obaviti.
Tražite li pravu intimnost  kupovine, morate doći na mjesto  poput gradske tržnice. Roba  ovdje nije nužno domaća,  premda se takvom predstavlja. Za  trešnje će bez iznimke reći da su  iz Zemunika, lubenice iz  Suhovara, a jagode iz Briševa,  makar i na jednima, i na  drugima, i na trećima stoji  etiketa talijanskih staklenika.  No, to se u ovom slučaju da  oprostiti jer ono što je  nesumnjivo domaće je –  atmosfera. U trgovačkim  centrima nemalo bi se iznenadili  da vas prodavačica iza pulta  slatkim glasom nazove dušom ili  srcem ili jabukom rumenom,  nudeći da od nje kupile parizer i  pola kile bijelog kruha. A u  središtu grada, ovdje na tržnici,  ta je prisnost obična i  svakodnevna i nitko joj ne može  odoljeti. Neki bi se stranac  začudio tome običaju, ali kod nas  u Zadru, na tržnici, prodavači ne  govore «vi»,«vas» ili «vama».  Nema ovdje zamjenica u drugom  licu množine, ovdje smo svi naši i  domaći, na «ti». Već desetak  metara dalje je uljudan,  distanciran i oprezan svijet gdje  su svi jedni s drugima na «vi», a  ovdje, kao pod nekom  nevidljivom kupolom, stoji  šarena mediteranska pozornica  koja te bez okolišanja, u sekundi  prihvati i uzme za svoga.
Dođeš li malo češće i dopustiš li  tržnici da te do kraja udomaći,  već imaš i svoje ljude, stalne  prodavače, koji ti kriomice, iz  borše ispod banka, izvade komad  pancete ili kutiju duhana koji su  za tebe čuvali. Ili ti šapnu da će  sutra imati sir iz mišine, ili  žutenicu, ili šparoge. Bojim se da  za takvo povjerenje uskoro više  nećemo znati. Strahujem da će  buku, opuštenost i kaotičnost  tržnice u budućnosti u cijelosti  zamijeniti plastična civilizacija  shopping mallova sa savršeno  okruglim i ulaštenim povrćem  koje je raslo iz stiropora. Danas  svi pomalo postajemo  bakteriofobi i draže nam je  uzimati hranu iz osvijetljenih  vitrina u klimatiziranim  dućanima nego s drvenih banaka  na otvorenom, pretvarajući se  polako i sigurno u ljude koji  svima govore «vi».
(ostale kolumne ovog autora čitajte svakodnevno u tiskanom izdanju Zadarskog lista)