Nacija u panici

Hvala Bogu više i djevici Mariji da je  završila Šeherezada. Nisam pratila tu  sapunjaru, ali morala sam odgledati  kraj. Da se uvjerim da je napokon i to  okončalo. Jer nisam mogla više  živjeti od tog Onura i Šeherezade.
Dođem kod staraca na ručak – priča  se o ljubavi glavnih likova. Baba me  zove na mobitel i prepričava što se  dogodilo, pred hercinfarktom jer su  se lijepa Šehi i sićušni Onurčić  razdvojili. Ne mogu ni kavu s prijama  popiti u miru da top tema nije opet  Šeherezada.
Nevjerojatna je samo činjenica kako  se zbog jedne obične sapunice  čovjek, u ovom slučaju žena, može  osjećati odbačeno i izolirano. Kad  kažeš da ne pratiš trenutnu top-temu  u društvu, doživjela sam ne da su me  s čuđenjem gledali, nego (možda  pretjerujem, ali takav mi je bio filing)  osjetite kao da vam se obraćaju kao  nižem biću… I to isti oni koji za  Šeherezadu ne bi ni znali da nije bilo  ove sapunice.
Ne mogu reći da nisam pokušala, da  ne budem totalno izopćena na svim  razinama društva odbačena, ušemiti  se u priču. Pokušala sam odgledati  bar jednu do kraja, ionako nije ni u  75. epizodi teško pohvatati konce, ali  sam ostala šokirana. Turčin, a plav?  Pa gdje to ima?! Odmah sam skužila  da Onur sliči na buljavog plavookog  Paju iz Pridrage što je sa mnom  studirao u Zagrebu i odustala na pola  epizode. I okrenula program. Jer  Pajo je bio dosadan k’o proljev, nije  za njega bilo pravo. I odustao je na  trećoj, nikad nam nije vratio skripte i  vratio se doma. Sad je poduzetnik i  mislim da i sam bogu zahvaljuje što  nikad faks nije priveo kraju. Sretnem  ga po gradu, ali skrenem u uličicu jer  mi se ne da slušati o Pajinim dvorima  i o tome kako sam ja mogla biti  Pridraška kraljica.
Ali, eto, pogledala i ja zadnju  Šeherezadu. Čisto da se uvjerim da  je stvarno kraj. I da ću napokon  odahnuti. Ali sigurno će naći  dostojnu zamjenu. Taman kad sam  skoro pa usavršila španjolski,  dovoljno toliko da se u Barceloni  mogu snaći s lokalcima a da ne  pričamo engleski, ovi opalili s  Turcima. Kaže moj prijatelj da mu je  dosta Osmanlija što su haračili  zaleđem stoljećima, da mu ne pada  na pamet još i sapunjare na turskom  gledati. Ali njegova žena ne misli  tako. Čak im je uplatila i turu do  Istanbula, na što je ovaj skroz  popizdio. I rekao da tamo ne misli ići.  Meni se došlo grebati da mene vodi  umjesto njega, ali čini mi se da se  ona već snašla. Vodi prijateljicu,  ofkors, a možda im tamo uleti koji  zgodni Turčin. Nije mi jasno kako se  netko pored Ezela može paliti na  Onura, ali o ukusima se ne  raspravlja.
Išla sam kod babe na ručak u svetu  nedjelju. I baba Mare tuguje što je  Šeherezada završila, ali je sretna jer  je ljubav pobijedila. I cijeli ručak nije  prestala pričati o tome. Žrtvovala  sam se, a sve zbog domaće đanđe  ispod peke. I babinog mramornog  kolača. Ali mi je ostala u sjećanju  babina jedna za anale.
– Eto, Mare moja, vidiš što ti je život i  kakvi su muški. Što muški mogu  oslipit od one stvari, to ti je amen, ne  mogu tako ni od švajcaparata,  komentirala je tim riječima nekog  Onurovog prijatelja koji je zajeba  ženu sa svojom tajnicom.
Pa sam došla do zaključka po tko  zna koji put da ne treba ni gledati  muškarce koji imaju tajnice. Jer  tajnice su tu da bi čuvale tajne ili da  bi i same bile tajne. Naravno, i da je  babina teorija o zvizdama i  švajcapartau skroz na mistu.
Mare ([email protected])