Pothvat babe Perine

Uvik su me oduševljavale pripovisti moje babe Perine. Dale su mi naslutiti kakvim su životnim izazovima bili izloženi naši otočani prije stotinjak godina.
Ondašnji ribarski brodovi, najčešće su tipa gajete i leuta, pokretani jedrom ili veslima.
Ribarske pošte nalazile su se blizu obale. Lovilo se mrižama potegačama, vršama i ostima.
Ostima noću, ili danju u doba utihe i to iz kraja ili s manjih brodica ili kajića.
Najdalje su odlazili plivaričari i migavičari.
Jedan pothvat moje babe uriza mi se u sićanje .
U gajeti Koleginih tribalo je krenuti do 15 – 20 milja  udaljenih Kornata. Veslalo se sa šest vesala.
Spremljena je morska sol i karateli. Krenulo se rano zorom a stizalo prije podne.
Ono ča nas danas začuđuje, posada je bila ženska, sastavljena od osam udanih i mladih žena, koje su se minjale na šest vesala.
Vesla su bila teška i za muške, a nježne ženske ruke osnažene od motike, ogrubile su i od veslanja.
Kod školja Katine primao se ulov od muških posada. Najčešće su to bile srdele i skrdinule (skuše). Valjalo je poredati ribe i napuniti karatele, posoliti ih i staviti piz na njih i čim prije odveslati natrag doma.
I tako nekoliko puta u doba škura, ove ženske posade, kao suvremene portulate, vukle su teškim veslima gajete s punim karatelima ribe.
Voga daj, voga daj, čuo bi se refren timunjerke, dok su neviste u fuštanima veselo pivale, pune žara i volje vraćajući se s ribarskih pošta.
Mnoge su bile i noseće, bremenite dicom, starcima i imanjem koje su održavale.
Muški su ribarili i često stradavali na moru od jakih nevera juga, ili bure.
Sićajući se tih pripovisti, o ribaščini naših predaka i životu koji su imali i nama ga dali, ne mogu se odhrvati ponosu i srići ča smo ih imali.
Vaš Bage