Ka tica…

U utorak je opet bio studentski parti u susjedstvu. I ovoga puta sam nekako jedva preživila, a ujutro sam dobauljala s krafnama pod očima na posao. Opet sam bila tolerantna. Sjetila se svojih studentskih partija u Zagrebu i rekla sebi da neću uletjeti i pokvariti zabavu. Računam, studenti su odštrajkali svoje, hajde, pa sad trebaju proslavit i to što ne spavaju više na faksu. Ali, kvragu, pa kad već slave, a ja ne mogu spavati, mogla sam se i sama pozvati na cugu, možda ima kakav zgodan postariji student i za mene… Odustala sam od primisli da se samopozovem na tulum, ali sam se za rekla, ponovi li se – idem tamo.
I ponovilo se, opet u petak. Računam, sad vjerojatno slave položeni ispit ili tako nešto. A kako mi je bjutislip opet otišao u nepovrat, pokucala sam na vrata.
Bok susjeda, jesmo li preglasni?, pitala me kovrčava djevojka.
Ma ne, ali ne mogu spavati pa me zanima koliko vi to još puta kroz ovaj mjesec mislite slaviti ispite da znam uzet godišnji. Možemo sutra na kavu pa ćemo se sve dogovoriti, a sad slobodno nastavite….
U subotu popodne, taman kad sam mislila na miru odspavati svoje netko je sjeo na zvono. Mislila sam se hoću li otvoriti ili ne, ali zvonar je bio toliko uporan tako da sam se odlučila oglasiti.
Evo, susjeda, mi svratile na kavu, uletjele su mi u stan studentice dok se nisam ni snašla.
Nema što, cure znaju posao. Kupile su me s bajaderom i s deset deka kave. Uvalile su se na kauč, a ja sam zbunjena već stavila džezvu za kavu.
Pušite?, pitala sam.
Da, smijemo zapaliti?, pitale su uglas.
Dala sam im pepeljaru, a njih dvije su se raspričale.
Eto, ispričavamo se za tulumarenje.
Ma nema problema, znam kako je to… Nekad sam i ja tako…
Htjela sam ispasti totalno kul. Uskoro smo čavrljale uz kavu. Njih dvije su iz Drniša, a za rođaka od jednog se udala moja draga prijateljica s kojom sam odrasla. A drugoj je daljnji rođak Tomson… Eh, svijet je baš mali. Jedna studira kulturu i turizam, a druga arheologiju i povijest umjetnosti. Rekla sam joj da se neće baš time usrećiti.
E, reka je meni odma ćaća da šta ću ić u školu za to, da mogu kopat i bez fakulteta. Sad sam pri kraju, ali da mi je ova pamet i one godine, išla bih za frizerku…
Brzo smo se složile. A i skompale. Priznala sam im koliko godina imam, da sam završila pravo i da radim u faking butiku i otkrila im relanu stranu završetka faksa u Hrvatskoj i parolu s faksa na posao.
Mene posa čeka, samo triban faks završit, rekla je Tomsonuša…
Eto, to su geni kameni. Svaka čast!, čestitala sam joj.
Ostale su kod mene cijelo popodne. Na kraju sam im i lazanje spremila, a onda su me pozvale na cugu kod sebe. Pozvale su i neke dečke. Koji su me u početku gledali u čudu, a onda je jedan Splićo dobacio jednoj od njih:
A super vam je ova starka… Ima li ona muža?
Ni muža, ni dečka, rekla je jedna. Slobodna ka tica…
Do kraja večeri sam upoznala svu tu njihovu tulum studentariju… Čini mi se da sam se dobro i uklopila, ali me prevario san…
Ma ne mogu ja ni pit ni tulumarit kao vi, nemam ja force više. Vrijeme je da odem leć i pozdravim se sa svima, rekla sam im.
Ajme Mare, pa dođi nam opet. Aj zovemo te sutra za kavu i kino, rekla je arheologinja.
Mare, iman ja rođaka za te. Doć će drugi vikend pa ćemo malo u đir. Već sam ja njemu javila za tebe, tija je doć odma večeras, al ne more, rekla je poduzetna Tomsonuša.
Tek kad sam došla doma, shvatila sam težinu tih riječi. Čovječe, na što sam spala, da mi studentice iz Drniša sređuju tipa… Sljedeći vikend ću sigurno bit bolesna…
Mare
([email protected])