Nije u šoldima sve

Ljeto nam se vratilo, uou-ouo… Napokon. Dočekala sam i to. Navukla kratke rukave i iz čizama direktno uletila u đapaniz šuz. Nove, ofkors. Moderne, s milijun kaišića, takozvane gladijatorice. Jedva sam dočekala kad ću ih prošetati po špici.
A jedva sam dočekala i da prijateljica iz Francuske dođe na godišnji pa da napokon popijemo kavu kako nas spada. Na trgu, naravno. Neizbježan ritual.
– Mare, ovdi niko ne radi. E da mi se vratit, sve bi dala, rekla mi je čeznutljivo.
Predložila sam joj da se čejnđamo pa da ja umjesto nje odem u grad ljubavi na godinu dana, a ona ostane u gradu ocvalih frajera na subotnjoj špici. Skoro sam je nagovorila, ali biznis je biznis, ne može to baš tako. Ja doduše ne bih imala ništa protiv ostaviti svoj biznis, ne bih baš patila za njim i pustila suzu da iz oka kane. Možda jedino koju suzu radosnicu jer sam se riješila dosade, ali u principu ne bih žalila. Jer ako je vrhunac biznisa raditi u butiku, a da nije u Parizu i da ne prodaješ Gotjea, fak det biznis…
Silvija se zaželjela ribe, pa smo se propisno natukle u ribljem u Foši. Onako fensi i gospodski, hoba na salatu, riba, desert, kavica, uživancija na moru skrivene pod suncem…
Niko ne može ovo platit. Niko…, počela je tipične gastarbajterske žalopojke opet Silvija.
– Ma daj stara, dopizdilo bi ti nakon misec dana. Trebaš zimu ovdje provesti pa bi vidjela bi li tako kukala, pokušala sam joj objasniti da nije sunce sve što sja, ali nije se dala. Kad joj je oko zasuzilo, jer križa ne dane nego sate do odlaska, nastavila sam:
– Što ti fali u Parizu. U gradu si ljubavi, čežnje, imaš svoj biznis koji voliš, u modi si, u francuskom šiku i mistiku, u điru koji si uvijek htjela. Što bi sad, kruha povrh pogače?
– Ma znam, ali doma je doma… Nema ovakvog mora, ovakvog sunca, ove lipote…
– Aj sad si ko da ti je Niko Bulić nešto u rodu. Vidiš, tebe su tribali zvati iz turističke zajednice da im smišljaš slogane za ovu sezonu…. Aj ne brini se, spremila sam ti Grdovićev novi album za poklon, spržila sam ti i Intrade, pusti srce sad na miru, ima vremena kad će se cipat. Nemoj mi sad cmoljiti, molim te…
Popodne smo provele u điradi Diklom, gradom, Arbanasima… Tamo smo srele šulkolegu Antu s ekipom kako stoji na istoj skalini isprid didine kuće i lovi zjake kao i prošle i pretprošle godine, a i puno onih godina ranije u isto vrime. Prepoznao nas je na sto kilometara. Skočio je kao ofuren i izgrlio nas obje.
– Mare, baš si pizda, ne znaš se ni za kavu javit. Vidim te jedino kad naša Silvi dođe. Vidiš, ka da sam zna, pa sam vas dočeka isprid vrata…
– A moj Ante, tebi čovik uvik zna di si. Pa što ima?, pitala ga je Silvija.
– A brate, Silvi moja, isto ka i lani. Žena me napucala, dica me odjebala pa malo ovako kratim dane. More, sunce, grize me sol, e… A vidi tebe, što starija to bolje izgledaš. Ka gospa si, jebate. A, Mare, što ti govoriš? Vidi je, našu Silvi, jebate ka gospa je… A i cice su ti narasle od prošle godine. Bome, ima bi te za što ćapat, dobro te hrane u Parizu. A sićaš li se Silvi kad smo te u školi zajebavali Siki nema siki, a?
Silvija je umirala od smijeha, a poslije mi je rekla:
– Nisi me pitala za cice, a Ante je odmah primijetio…
– Jesam, draga, jesam, dobro ti stoje. Ali to se ovdje ne pita jer se svi prave blesavi. Kod vas se o tome priča najnormalnije, a ovdje ti se misli da cice rastu od masiranja…
Pitala me hoćemo li na feštu u Arbanase. A čini mi se da bi ona htjela opet vidjeti Antu.
– Može ako se nećeš opet petljat s Antom, ne treba ti to više u životu. Davno smo zaključile da bi i ti sidila na zidiću tu da si ostala s njim, rekla sam joj.
– Mare, nije u šoldima sve, znaš i sama…
– E znam, zato je najbolje da više ne dolaziš iz Pariza jer te đir po Arbanasima svaki put uvali u totalni crnjak… Nije u šoldima sve, ali ima nešto i u zdravom razumu…