Ženska solidarnost

Poznanika imam stvarno puno, ali  prijateljica jako malo. Ali ono malo  pravih što ih imam – obožavam. Baš  me nedavno pitao prijatelj:
– A bogati Mare, o čemu ste vas dvi  divanile sinoć u kafiću četiri ure???,  jer me vidio s frendicom vani.
A kako ću ja muškom stvoru  objasniti o čemu smo divanile? O  nogometu sigurno nismo. Izjadale se  jedna drugoj, izogovarale svaka svoju  nevistu, a na kraju se i pošteno  ismijale. Nakon takve seanse, odmah  ti bude lakše. Nekako zaboraviš na  blokirane kartice, na minuse i vjerojatnost da će ti se butižica u kojoj  radiš zatvoriti. U takvom trenutku ti  je zapravo sve svejedno, kad imaš  drage prijateljice koje te mogu razveseliti.
Ženska solidarnost je jača od  muške. Muškarci će prijatelje  preljubnike pokrivati, a žene se  uvijek solidariziraju sa ženama. I  uvijek brane svoje prijateljice, bez  obzira bile preljubnice ili prevarene  žene. Muškarci to više rade iz kurtoazije i mačizma, a prijateljice sudbinu svojih prijateljica osjećaju i na  svojoj koži – emotivno je proživljavaju, brinu se za njih, uvijek su tu  kao rame za plakanje… Nikad nisam vidjela muškarca da plače na  ramenu drugog muškarca, pa čak i  kad je gej. Žene, a nisu nužno gejice,  normalno ispoljavaju tako svoje frustracije.
Muškarci su solidarni kad su utakmice u pitanju. I kad se ide na pivo,  naravno. Ali ne znam baš koliko bi  muškaraca sjelo u auto i vozilo pet  kilometara da bi frendu donijelo  lovu jer mu je na blagajni u jednom  trgovačkom lancu u skoro 11 sati  navečer blokiralo karticu. Prijateljice to rade. One prave. Redovno…
Kad sam već spomenula gejeve,  nekako mi se odmah nameće ovo što  je bilo u Splitu prije par dana. Gej  parada. Imam dovoljan broj gej  frendova i poznanika, ali još nitko  od njih mi nije uspio objasniti pravi  razlog zašto oni idu paradirati. A svi  mi oko njih ih doživljavamo kao  normalne parove, normalne ljude i  nikome nije bed što jesu to što jesu.  Ljudi su koji rade normalne poslove,  nitko ih nije diskriminirao zbog toga,  niti im što fali u životu. Imam  osjećaj, kod većine njih, što je njima  veći bed bilo se autati nego išta. Kao  da mi i prije toga nismo znali, nećeš  ti…. Uglavnom, neki od njih su išli u  Split i skoro dobili po sebi. Moja  baba bi im lijepo rekla: ‘Ne prti se  tamo di ti nije misto!’
Ne, nemam ništa protiv paradiranja, mada ne kužim smisao toga.  Jer ne možeš ti notornog vlaja iz  Zagore promijeniti da te ne zove  pederom. Ne možeš ti njega natjerati  da popije cugu s tobom i ne možeš ti  njemu objasniti jesi li normalan ili  nenormalan. Uostalom, čemu objašnjavati?! Ne može ni taj notorni  Vlaj promijeniti notornog pedera. Pa  čemu onda uzajamno maltretiranje?  Pa nećeš se družiti sa cijelim svijetom, družiš se samo s onima koji ti  pašu. Uostalom, za sve te manijake  koji bi tukli sve oko sebe, pa i rođenu  ženu – bolje biti gej, nego peder u  duši.
I baš kad sam se ponadala da je u  Zadru sve prošlo mirno i da se  bespotrebno i nepotrebno nisu uzburkale strasti, oglasi se Mladen the  Izgubio Busolu Grdović i kaže kako  bi on sve pedere spalio na lomači. A  s istim takvim kolegama-pederima  pije po festivalima. Vjerojatno ni ne  zna, jadan, tko je, a tko je a tko od  njih nije gej.
Mare([email protected])