Samo je jedna kraljica

Seve se udaje?! Najpoznatija  hrvatska zaručnica napokon će  uploviti u bračne vode, fala dragom  bogu. Pa ćemo kolektivno odahnuti  jer će napokon riješiti svoj status. A s  udajom u kompletu joj ide i titula  majke, tako da joj Rozga može  puhati u uho s onom ‘žena, majka,  kraljica’. Jer samo je jedna…
Nama neudanima koje smo  pregazile tridesetu, itekako proradi  nešto kad saznamo da jedna jatu  udanih odlazi. Nekad ljubomora,  nekad olakšanje da je jedna manje  na tržištu kad izađemo vani… Ma  nek se cura udaje, pa neka je i Seve.  Brate zaslužila je. Toliko je puta bila  zaručena, skoro kao Grdović na  odvikavanju. Posreći se i najboljima,  pa zašto ne bi i njoj. Da je mogla i  zeru siromašnijeg jest, što jest, ali ne  treba cicijašiti. Gdje će suza nego na  oko, isto kao i što se pare lijepe na  pare.
Meni drago, samo treba izdržati sad  i ne otvarati baš svaku paštetu iz koje  iskače kraljica haer turbofolka: te  koliki je zaručnički prsten, te trbuh,  te je li dijete muško ili žensko, hoće  li živjeti u Splitu, Zagrebu ili  Beogradu. Hu kers???
Žena je ostvarila svoje snove, sve joj  se poklopilo. Jest da je, kaže moja  baba, mogla naći kojega ‘našega’,  ali ne smatram ju nešto nebitnom u  svom životu, tako da me nije ni briga  je li našla klošara ili kralja bakra…
– A kad ćeš ti?, pita me uvijek isto  omraženo pitanje ista ta baba.
– Nikad baba, nikad kako je  krenulo…
Više me, iskreno, nije ni briga. Brate,  ispada da se svaka šuša danas  može udat. Ali bogme ne može ostati  u braku. Tako mi frend kaže opet da  su mu se rastavili neki njegovi koji ni  godinu dana nisu bili u braku. To su  mu treći u dvije godine a da su  izdržali manje od dvanest mjeseci u  bračnom kavezu.
– Jure, najpametnije ti je sad lipo od  vrata do vrata i traži pare što si dao za  pir nazad.
– A je, pa ne može se to tako???,  gleda me zbunjeno.
– A kako ne može? Jesi ti dao lovu  kad su oni formalno-pravno sklopili  ugovor, nećemo sad pred  matičarem ili što je gore doživotno  pred Bogom, a sad su ga  raskinuli?
– Jesam.
– A je li sad oni formalno pravno i ne  žive više po tom ugovoru?
– Nisu.
– E, pa onda je sve čisto k’o suza.  Traži povrat uloženoga. U prilog ti ide  što si ostao bez posla, recesija,  stanje u državi, predizborno vrijeme,  neotplaćeni kredit…
– A vidiš, nije ni ta blesava. Kad odem  na drugi pir, onda ću ja to lipo tako s  mladencima dogovoriti. Ili ću 100  eura stavit u kuvertu, a na cedulju  napisati da će drugih 100 dobit za tri  godine s kamatama ako izdrže  toliko.
– A da im daš švicarce?
– Jesi ti luda, ko bi se s tim zajebava.  Baloni, nebaloni, napuhani,  nenapuhani. Sto eura je uvik sto  eura! A jesi se dobro sitila, da sam  do sada to radio kad sam išao na  pireve, bio bih bogat čovik. I otplatio  pola kredita za auto.
– Ovako si još uvijek normalan čovik,  nisi ko Sevkin Milan, ali bez obzira na  šolde, još uvik te kokice bare. Puno  bi tebi njih dalo.
– A ti Mare?
– Ja?
– E, ti?
– Samo nogom u glavu.
Mare ([email protected])