Kaj i Minčevica, slatka lica…

– Gipsani model završen je 2004. Evo, prošlo je punih šest godina čekanja da kip bude odliven i postavljen – govorija je Ratko koji je zbog ovoga doša iz Zagreba i odma se uvečer vratija u metropolu
– Meni, vako na prvu ruku, sliči na Minčevicu. A, što govoriš, je li ista Minčevica?
To je Damir Petrićev zvani Gropo reka Mili Šimunovu. A Mile vrti glavon, pođe metar livo, pa se vrati, pa malo desno… Gleda kip i jopet vrti glavon…
– A što ja znan je li Minčevica! Meni mrvicu sliči na Gabinicu. Ili na Majku Petrićevu. Ne znan, ne znan…
Nisu samo Gropo i Mile gledali na koga sliči kip belafuške žene koja na glavi nosi kablić. Gledali su u kip i Nenad Petrićev zvani Peki, pa Slavko Kovač i Srećko, njihov brat. Gledala je i Maja, gledala je i Sonja Petrićeva u čijem je dvoru na Putu Nina u četvrtak popodne bija šušur. Doša je i Luka, a Bruno Arasov isto je bija tamo. I posli je doša Mašo Tićov. I Tome Tamburin. I Joso Ćelić. I Grozdana Brunova, u fuštanu. I Nevenka Kovačova, svratija je i Zvonimir Emilio Čovo Šimunov, a nije odolija lipo s Biloga briga doći i Branko Špar, poznati Babaluj. Pa Dinko Petrićev, on je samo virija preko zida, Marinko Šimićev, Periša, Bruno Zupčić, dr Robert Bacalja, Boris Dundov, Ante Tesla, gospođa Švaljek, nije zaboravija doći ni Dragan Bucić, Anka Šimunov i Nives Skročina, rođena Šimunov, s malin Antonijon – Viton u naručju…
– Meni se čini da ima malo veće guzice!
Autor te rečenice, posli čega su se svi smijali, je Zvonimir Emilijo Čovo.
Ratko Petrić, kojega u Belafuži zovu Gverino, akademski kipar, autor kipa belafuške žene, bija je kaj na iglama.
– Gipsani model završen je 2004. Evo, prošlo je punih šest godina čekanja da kip bude odliven i postavljen – govorija je Ratko koji je zbog ovoga doša iz Zagreba i odma se uvečer vratija u metropolu.
Kip su u kamioncinu dovezli Mario Martinec i njegov prijatelj. Drito iz ljevaonice umjetnina koja se zove Martins-Invest i nalazi se u mistu Staro Čiće što je tamo negdi kod Velike Gorice.
– Kip je težak oko 250 kila. Izljeveni su dijelovi, pa spojeni i cizelirani. Dobro je. Zadovoljni smo, a virujen (naravno, čovik govori kajkavski ali ovo piše u zadarskin novinama i zato smo prebacili malo na našu) da je zadovoljan i gospodin Ratko – govori Mario dok kušiva hobotnicu s kumpirima za što se pobrinija Srećko Kovačov zvani i Keks.
Ljevaonica Martins-Invest postoji desetak godina. Ratko se sitija jedne zanimljivosti.
– Kip Petra Zoranića odliven je davne 1969. u ljevaonici zagrebačke Akademije likovnih umjetnosti. Na cizeliranju je tad radija i jedan čovik kojega nisan poznava, a kad san nedavno Stjepanu Martinecu, vlasniku Martins-Investa, pokaza tu sliku, on je prepozna – sebe. Koja slučajnost!
Ljudi iz Martins-Investa pokazali su veliku ljubaznost prema Društvu prijatelja Belafuže koje će platiti lijevanje kipa.
– Ma, mi smo zadovoljni kad su ljudi zadovoljni. Imamo povjerenja i omogućili smo ljudima iz Belafuže da platu u ratama – reka je Mario, taman dok je završava bitku s hobotnicon i kumpirima na svom pijatu.
Dok je sve trajalo, dok su se bužale buže da bi se kip pričvrstija, Jadran Srdelić zvano Boćo, predsjednik Nadzornog odbora Društva prijatelja Belafuže, nadzira je kako Toni Mihatov peče srdele. Čubnija je i on tu i tamo koju, a dvi kašete koje je donija Milo Mazija, pošle su u čas.
– Što samo mučite, ajde recite je li ima velike guzice!? – pita je Zvonimir Emilio Čovo još jedanput.
Mašo Tićov reka je da je kip lip, svidija se u Brunu Arasovon koji je iskoristija priliku pa Draženu Žuri, novinaru Slobodne Dalmacije, prenosija zanimljivu povijest Belafuže.
– Špina i vaška došle su u Belafužu između dva rata. Prvo je jedina špina bila na kući Babinovih, onda su vodu potegli do Mućinih i najzad vamo do raskrižja, di su bili Petrićevi. Ja znan i ko je kopa kanali, sve naš svit – govorija je Bruno.
Ratko Gverino sitija se kako su Kožinjanci neposredno posli Drugog svitskoga rata dolazili po vodu.
– U kar bi stavili bačve, napunili i vozili u Kožino.
Onda je Gordan Kurtović, čiji je did Mate Kožinjanac doselija u Belafužu, a snima je za Radio Zadar, reka:
– Samo ništa protiv Kožinjanaca!
Joso Ćelić brzo je poša doniti još dvi litre (ne vode nego vina), pa je Luka bija zadovoljan. I svi kad su pojili srdele, hobotnicu s kumpirima i prije toga marinirane inćune.
– Je li vi vako uvik? – čudija se dr Robert Bacalja, a nije govorija puno jer nije dobro kad se srdele oladu.
Davor Petrićev iša je vamo-tamo pa ga nije dopala feta lipoga kuglofa (meni je to isto kaj pandišpanj) što ga je spekla Nevenka Kovačova. Peki, prešidente od udruge, odahnija je kad je kip učvršćen.
– Fala Bogu i to smo riješili.
Zvonimir Emilijo Čovo reka je da iđe ća, Gropo ga je nešto naljutija, ali kad je proša kraj kipa, malo je sta i jopet pogleda u guzice.
– Ljudi, ma meni se čini da jesu malo velike, a…
Sonja se smijala i drugi su se smijali. Biće i zato jer su se svi sitili da će uškuru, kad svi pođu ća, doći špijati jedna Belafuška. Ona koja sve vidi i sve zna.
– Nti jarca, nego što će nego dojti. Staviću ja Damira (to je onaj što se piše Gropo) na stražu ispod murve pa će mi on reći kad je bila…
Majstori ljevači sili su u svoj kamioncin i partili put Zagreba. One dvi-tri kapljice, koliko je ostalo, nisu se prolile. Davor Petrićev opra je kašete di su bile srdele, Nevenka Kovačova pomogla je oprati i teću u kojoj je Srećko donija hobotnicu s kumpirima.
– E, a meni je jučer bija 59. rođendan. Zato san i zato što san izabran za predsjednika Nadzornog odbora, častija hobotnicon – reka je Jadran Srdelić zvani Boćo ali nije se sitija reći da je hobotnicu očistija, opra u moru i pripremija Peki, prešidente od udruge. Neka, evo ode to piše, a samo neka Boćo ne zaboravi naknadu za hobotnicu. Nako kako je i reka…
Belafuška je žena, s kablićon na glavi, za sad u dvoru Sonje Petrićeve. Dok se ne nađe pravo misto u Belafuži. Njezinu izradu platili su jedinin dilon ljudi iz Belafuže, a triba skupiti još nešto kuna i račun podmiriti do kraja.
– Mi ćemo to uspiti jer tako triba biti – zaključija je Mile Šimunov, tajnik.
Onda su svi pošli ća. Ja, vako munjen, jedino san zaboravija Sonji reći da ona ne zaboravi reći Damiru zvanom Gropo da poviri je li Ona koja sve vidi i koja sve zna uškuru došla pošpijati kip. Ali, znan da je Sonja oprezna i da nije to zaboravila. I za dva-tri dana će mi znati reći je li Ona bila.