Može i bez oltara

Prošli vikend sam se planski našla s prijateljicama s namjerom da zabančimo bar do navečer, ako ne do jutra. Sjele smo u auto i odlučile otići malo van granica grada na ručak, razmijeniti iskustva i doživljaje u zadnjih nešto više od mjesec dana jer se nismo uspjele pošteno ni vidjeti ni napričati.
– A nu nas što smo poželjne. Nas tri, roba od 25-35. I nijedna nije loša, rekla je Sanja i zapalila cigaretu.
– E, a baš smo lipa kombinacija: jedna razvedena, druga pred oltarom, a treća solo, rekla sam, ali samo s malom dozom samosažaljenja.
– Ajde, pa nećemo kojoj je gore, a kojoj bolje, čim si žensko – zajebano je, zaključila je Sanja.
– A ne bih baš rekla. Evo pogledaj Maju, ona se udaje i jebe se njoj. Ona je u filmu prstenja, hoće li imati usku ili široku vjenčanicu, s istaknutim ili neistaknutim cicama. Boli nju briga za išta drugo.
– Ajde Mare, nemoj pizdit, nemaš pojma koja je to muka izabrat vjenčanicu. Ne jedna, nego sto muka, oglasila se i Maja.
– Ma nemoj mi reć?! Ako je to najveća muka u životu, što Bog meni nije dao da se time opterećujem! Nego sve solo. Od prominit žarulju, preko toga da te zajebe svaki majstor i mehaničar jer si solo žensko, do toga da nemaš s kime ni one stvari raditi. Mislim, znaš u teoriji kako to sve ide, ali prakse ni za lijeka. A svi znamo da je praktikum važniji od teorije. Priznajem eventualno da je gore Sanji od mene, jer mislim da nije laka stvar razvest se i prolazit još kroz taj pakao.
– A nije, nemoj tako. To ti je kratkotrajno sranje. Mislim razvod. Ali kad pogledaš evoluciju neke veze sve počne divno krasno i bajno s leptirićima u trbuhu, uzbuđenjem oko izbora buketa i vjenčanice… Majo, molim te nemoj da te obeshrabrim… A onda kad poideš prvu žlicu meda i zagrabiš u govna, shvatiš da sve čime si se zamarao, da su bile čiste gluposti i ništa više. E, onda kad potrošiš živce i samoga Bukefala da to sačuvaš i održiš na životu, osjećaš se satrano. Kad braku više ne pomažu ni animacija ni reanimacija, ne treba ti mrtvozornik da utvrdi činjenično stanje stvari. Dižeš se, pereš ruke od svega i ideš ća. Nakon bijesa, tuge, žalosti, shvatiš da je bolje bit solo u smislu da ti nitko ne podvezuje krila i onda shvatiš koliko si ustvari sretan što si pobjegao iz ralja takvog života. Nakon sedam godina patnje, očekujem sedam godina svog vlastitog mira, sreće i blagostanja, razvezala se Sanja…
– E da, meni je prije nekoliko dana frend rekao da dogodine ulazi u sedmu godinu braka, pa eto očekuje krizu. Ono, krizu po difoltu jer ne brije na druge ženske i to, nego ono, ljudi dosade jedno drugome… Pa pretpostavlja da će žena ili on naći ljubavnika/cu, da će biti sranja, ali da se psihički priprema na to, rekla sam.
– Na to te nitko ne može pripremiti. Dođe samo iznenada, poklopi te…
– Dajte žene, prestanite. Tim pričama me dovodite do toga da otkažem sve, strašljivo je na kraju Maja prozborila.
– Ma daj, jesi ti normalna… Pa tvoj pir mi je jedina šansa da uhvatim buket i da se mogu tješiti da sam sljedeća, odreagirala sam u sekudni. – Ne smiješ mi to napraviti…
Ručale smo. Pričale o smislu života, veza, brakova i svega ostalog. I zaključile da je to ipak sasvim ok imati nekoga pored sebe, pa taman te nikad ne odveo do oltara. Možda još i bolje jer je neka smiješna cifra za oženit se, a bolesna za razvest se. Ipak će Majin buket, ma koliko god ne vjerovala u to, biti moj.
Mare