U planini vrijeme drugačije prolazi

Slika korisnika admin
Sebastian GOVORČIN
Pet minuta "zena" - gledanja, udisanja i slušanja u planini

- Ajde, brate mili, dođi na  Rujno! - svaki mi je dan u uho  izvikivao Ivica Marasović, Starigrađanin i jedan od onih što  na Velikom Rujnu imaju obiteljsku baštinu.

- Ajmo, brate mili, na Veliko Rujno! - doviknuo sam  Sebastianu, mladcu fotoreporteru.

- Ajmo!

I otišli smo. Redakcijskom  Corsom 1,2 provukli smo se  kroz Put bunara i penjemo  se... Penjemo se takozvanom  Rojsovom cestom, penjemo  prema Velikom Rujnu.

- Sramota! - jednoglasno  smo i Sebastian i ja poviknuli  nedugo nakon početka uspona.

Da čovjek ne povjeruje. Neodgovoran netko naćulio je  deponij smeća iznad Starigrada, a po okolnom raslinju vjetar je distribuirao najlonske  poderotine. Okićeno kao za  dojmljivu scenu u nekom kataklizmičkom filmu.

- Sramota!!!

Penjemo se dalje.

Široko stablo, hlad,  blaženi zrak...

- Čekaj, čekaj, da snimim  ovo! - viče Sebastian.

Onda gleda na podnevno  morsko plavetnilo u Podvelebitskom kanalu, plavetnilo  što ga para neki gliser.

- Vidiš, eno Savra na Dugom otoku, a blizu je i Brbinj i  blizu moja uvala Jaz - smije se  Sebastian.

Snima, divi se pogledu, bojama...

- Znaš što, jutros u neku uru  krenuo sam trajektom iz Brbinja i društvu kazao da dobro  pogledaju Velebit. I da ću tamo biti iza podneva. I evo,  jesam.

Po tzv. Rojsovoj cesti povremeno idemo gore - dolje.

- K'o oni autići u lunaparku  - prispodobio je Sebastian.

Dokoze Sinokos, Tomići,  Zavitrenik, Ercezi, Kojin dolac, Bristovac lijevo a Milovci  desno... Pa odmorište i kraj  asfalta.

- Evo, snimit ćemo ono brdo, sjajan je prizor!

Ispod jedne klupe na odmorištu netko je brukvom upisao Renata, a ispod druge  Ane, 23. 8. 2005. Tko zna tko li  su one, Renata i Ane?

Idemo dalje. Makadam, ali  dobra podloga. Taj je dio napravljen pod nadozorom Hrvatskih šuma.

- Eno Marasovića! - poviknem kao da Sebastian nije  vidio.

Ispred jedne obnovljene  kuće široko stablo, hlad,  blaženi zrak, čist...

- To je kljenak - informira  me Marasović.

Marasovića stanovi su kod  Gradine. I to mi je rekao domaćin jer ja, gradsko dijete,  nemam pojma o Velikom Rujnu.

- Velika je to zaravan na  kojoj sve starigradske obitelji  imaju stanove i druge objekte.  Ova naša kuća, od šukundida,  stanovi i torovi, pa još jedna  kuća od moga oca i tako redom. Znači, Marasovići, Dokoze, Milovci, Adžići, Čavići,  Petričevići, Jovići, Kojići, Jusupi, Krapići, Katići...

- Eeee, koliko nas je ljeti  bilo, koliko... -  vrti glavom  Ivica dok mu bolja polovica  Neda nešto posluje u crnoj  kužini.

Koliko?

- Puno, puno. Evo, u nas  Marasovića na ovom malom  prostoru znalo je biti i po 15  cura, a došle bi i druge, pa se  prelo, prelo... Znaš - malo je  spustio Ivica glas - tad sam  živio relativno teško, ali nisam  imao nikakvih briga. A danas...

Živost je i oko susjednih  kuća. Iz jedne malo udaljene,  čuje se pjesma.

- Planinari. Došli iz Starigrada jutros, sad su se odmorili, okrjepili i natrag u Starigrad. Oko osam sati hoda.

Što ih briga. U planini vrijeme drugačije prolazi nego u  gradu.

- A, je, je, čovjek je u planini  neusporedivo drugačiji nego  dolje - čujem iza sebe glas s  intonacijom i dikcijom splitskoga kraja.

Okrenuh se i vidim spokojno lice jednoga mladića.

- Ja sam Luka Jurlin iz  Kaštela Sućurca. Imam 26 godina i nisam klasični planinar  - predstavio se.

Onda, što ste?

- Jednostavno, hodač po  planinama.

Hodač?

- E, hodač... Hodam dugo,  više od jednoga desetljeća, po  planinama. Sam, tako mi odgovara, ali uvijek nekoga sretnem.

I medvjeda, zmiju...?

- Ah, koliko puta. Pretprošle noći sam taman usnuo  u šumi, a pokraj mene gmizao  je poskok.

I?

Poskok pred san

- Ništa i, on je otišao svojim  putem, a ja slatko zaspao. Ljudi nemaju pojma da je u planini sve drugačije. Danas mi je  13. dan u kontinuitetu po Velebitu, bit ću još dva, tri. Odredim rutu i hodam. Meni je to  svekolika obnova, psihofizička. Okrenut sam sam sebi i  prirodi, duhovno se obnavljam i kad dođem doma u  Kaštela, drugačija sam osoba.

Luka je, ističe sam, član  Ekološke udruge Vilindom, te  PD Prpa. Po planinama hoda s  bukovim štapom koji je našao  na Malom Alanu.

- Višerujna, vidite ovo gore,  najljepši je dio. Nema staza,  ali može se proći - zbori Luka.

Gospođa Neda u međuvremenu je završila poslove u  crnoj kužini.

- Ajde, mašite se - nutka nas  Ivica.

Istina je da čovjek ogladni u  planini. Veliko je Rujno na  900 metara.

- Otprilike je devet stupnjeva manje nego uz more.  Lipo, a...

Je, je, lipo je i ono ispod  peke.

- Sad se malo odmorite pa  ćemo okolo. Najprije idemo  naći konje - naređuje domaćin.

Luka Jurlin spremio se i  uputio prema Strugu.

- Malo je to ići, svega dva  sata.

Marasović dobacuje da je  do Like oko sedam sati, da je  do neke druge točke toliko, do  treće toliko...

- A ja, brate mili, s petnajst  godina svaki dan misec dana u  ljeti kroz Paklenicu, jer to je  Marasovićeva staza, gori četiri  sata i doli četiri i to goneći po  šest mazgi sa sijenom. Čuvao  sam ovce, orali smo, vršili,  imali žito, kumpira, fažola...

Pošli smo nekom stazom  prema Krapićima. Ivica ima  štap i svako malo njime  pročešlja travu.

- Ma, tek tako, nema zmija  baš kako gradski ljudi misle.  Više ja to zbog vas.

Sebastian je oduševljen motivima. Snima na sve strane.

- Naći ćemo mi konje. To ti  jedan Krapić koji živi u Rijeci  ima konje, drži ih ovdje, a oni  uživaju. Imaju i vodu dovedenu, trave koliko voliš, hladovine, slobode do mile volje.  I svake godine dva ždribeta  što je zasluga jednog pastuha  - smije se Ivica.

Obišli smo teren do Krapića, zasjeli, odmorili se, pa  natrag.

- Čekaj, evo ih!!! - poviknuo  je Ivica.

Gradsko uho nije čulo zvono što ga ima pastuh, ali nos  još funkcionira atavistički i  nanjušio je specifičan konjski  vonj.

- Jesan ti reka, eno ih u  debelom hladu!

Konji ispod bukve, neke velike, u polumraku. Divna stvorenja, predivna.

- Ajmo sad prema crkvi Velike Gospe. Dignuta je za stare Jugoslavije zaslugom don  Adžije.

Kod crkve cisterna, a u Marasovićima je i dalje živo.

- Vidiš, koliki smo krug napravili, a sve bez žurbe, bez  straha, po zraku koji čisti  pluća i bistri mozak!

O čudesnom krumpiru  uz rakiju smokovaču

Ljudi obnavljaju starinu.  Koga je što dopalo, uređuje.  Nadzor vode Hrvatske šume,  NP Paklenica i Park prirode  sjeverni Velebit.

- Svako malo dođe inspekcija, pogledaju, popišu, upozore ako je nešto izvan okvira.  Tako treba, ne bi bilo u redu  nagrđivati ovaj prostor. U dogledno vrijeme možda će se  netko baviti i turizmom jer  ovuda uvijek ima planinara i  hodača poput onoga Luke, a  malo pomalo i gradski ljudi  žele doći ovdje i uživati -  mudroslovi Ivica.

Onda nam pokazuje kako je  bukva rodila (a prije je to  rekao i onaj Luka uz napomenu da će biti puhova koliko  voliš), govori kako prije nije  bilo borova jer je bilo stoke,  kako su se ljudi mučili, ali su i  za ono doba dobro živjeli ako  su bili vrijedni.

- Ove naše kuće imaju oko  150 godina, a prije toga bila je  jedna, valjda za baš sve Marasoviće, za koju kažu da je tu  tri stoljeća.

Na zidu, čovjek to ne može  ne primijetiti, u visini očiju, na  jednom kamenu netko je kuckao, kuckao i izradio crtež.  Tajnoviti crtež.

- Nitko danas ne zna tko je  autor, a niti što je poruka. Mi  stalno odgonetamo, ali nemamo pravi odgovor. Možda netko nešto zna o ovakvim stvarima, pa nek' se javi.

Ponovno sjedimo u debelom hladu. Marasović pripovijeda od krumpiru.

- Nema ode da će biti slabi.  U vrtlima ima zemlje, nadmorska visina je odgovarajuća, ima vlage i samo ih treba  posaditi. Recimo, jedan krumpir može biti toliki da ga se  samoga može voziti u karijoli...

Sebastijan se smije. Smijem  se i ja, a Marasović nudi rakiju.

- Smokovača! - informira  nas gospođa Neda, rođena  Banjka, koja od Sebastijanova  fotoaparata bježi k'o vrag od  tamjana.

Onda se i kućedomaćin  nečega sjetio.

- Znaš, ovuda je put prema  Lici, izbije se na Medak, kojim  su išli naši ljudi i tamo nosili...  Smokve. Ličani su ih bili željni, a naši to minjali za brašno i  što ti ja još znam.

Prije, dobro je i to spomenuti, vidjeli smo Jovića kosu.

- Eto, to ti je ono što iz  Ljupča vidiš i misliš da je k'a  englesko nogometno igralište.

Sebastijan se udario dlanom po čelu.

- A, to je to. Na praksi u  Ljupču (student je arheologije, pr. a.) kad smo bili, stalno  smo gledali taj dio i čudom se  čudili kako se zeleni.

Da nije bilo sata na ruci,  vrag bi i znao da je prošlo 18  sati. Planina drugačije mjeri  vrijeme.

- Oćemo polako!?

Okrenuli smo Corsu, makadamom se vozimo, sabiremo dojmove...

- Kad ćete jope doći? - pita  Marasović.

Tko zna. Najbolje je ništa  ne govoriti nego se jednoga  dana jednostavno uputiti tamo gore, pa na 900 metara  nadmorske visine uživati,  uživati...

- I je - kaže Sebastijan - jer  onaj tko ne vidi Veliko Rujno i  ne doživi ga, puno je propustio.

Makadam, pa tzv. Rojsova  cesta, pa onda ona sramota od  deponija i Starigrad. Tako blizu...

Kategorija: 
Ocjena: 
Nije još ocijenjeno