Prilika života na Millennium jumpu

Pokušali su me nagovoriti da idem s njima  skočit s rive. Ma nema šanse, pa nisam poludila.  Ma neka govore oni što god hoće da je more  čisto, ali pošteno, tko je vidio igdje drugdje na  svijetu da se ljudi kupaju odma na rivi?! Ma  uzalud me nagovarali da ima hobotnica, da  ljudi najnormalnije love ribu za frigat za večeru  i slično, nije bilo tog boga koji bi me natjerao.
Ne znam ni sama što bi me to trebalo natjerati  da se pokupim u rane popodnevne sati na rivu i  s još tisuću i po ljudi skačem. Pa ti kažu da  skočiš na glavu, pa ovako, pa onako… nekakva  kolektivna histerija, a na karaju da vam kažu da  izvršiš kolektivno samoubojstvo, vjerojatno bi u  tom oludilu neki napravili i to.
Ne volim nikako kad su masovke u pitanju. Ni  kad je seks u igri, ni kad su izlasci na repertoaru, ni kad su putovanja u điru… A brate,  i turisti mi idu na jetru i živce više jer ne možeš  normalan đir Kalelargom…
Što ja znam, nekako nisam tip za grupnjake.  Čim je više od pet ljudi u ekipi, dok se ja sitim  kako je kome ime, pa dok se skoncentriram tko  je što rekao i što je s time htio reći… Pogotovo  ljeti, ja sam brate, ono, tipična Dalmatinka.  Kola fjaka, staviš mozak na kvarat okretaja,  daj  mi lada, nešto s ledom na potezalicu i pusti me  da vegetiram… Po mogućnosti i da malo pirka,  da ima friške arije…
A ovo moje ženskadije navalilo: ajmo skakat,  ajmo skakat… Pa opet: ajmo skakat, ajmo  skakat.
– Neću brate mili i gotovo.
Prvo što mi se ne da skakt, pa mi se ne da  depilirat, a ne da mi se ni da mi tamo iljadu i po  svita gleda u guzicu pa još da vide je li imam  obim struka tri centimetra ili više nego što bi  tribala, celulita zeru više ili manje od nje…
Uglavnom, nisam se dala nagovorit. A koliko  su ove moje podlegle masovnoj histeriji, na  kraju sam se počela krstit ko prošle godine kad  mi je teta odlučila skakat.
– E, pa što, imam pedeset i nešto, gradsko dite  sam, a ovo će mi bit prvi put da sam se bacila s  rive, rekla je prošle godine.
I koliko god ja mislilada je žena totalno  skrenula, ona se bogami bacila. I rekla je da će  i ove godine. I je.
Uglavnom, ove moje pošle, ne mogu prestat  pričati o tome. Te skočile, te prva liga osjećaj, te  frajera ko u priči… Izašlo ih po slikama di se  god okreneš, a ova jedna je čak Štimčev pogled  osjetila na sebi i ne možeš je ugasiti: Štimac ovo,  Štimac ono, Štimac u bijelom lanu, Štimac s  lancem oko vrata, Štimac zgodniji uživo nego na  televiziji…
Uglavnom, moje koke bile u blizini nekih  frajera iz grada koje znamo onako, a sad lipo  dogovorile izlaske i druženja, odlaske na plažu i  slično…
– Bote led, još ćete se i udat posljednje  Mohikanke, počela sam ih sprdat a najrađe bi  se izila u sebi i tukla se po glavi… Pa da je bio  problem poć kod kozmetičarke?! Pa da je bio  problem dić linu guzicu, napravit trideset čučnjeva da malo očvrsne i spustit se na rivu?! Pa da  je, u krajnju ruku, bilo problem skočit i malo se  prošetat tamo?!
A tako mi i triba kad sam linguza. Možda sam  propustila priliku života. Nikad ne znaš u onoj  gomili  bi  li  mi  se  pogled  s  nekim  sreo…
A  Mare, dogodine ćeš bogami pametnije. Utegnut  se, zategnut se, ako triba i cice dz podignut, ali  ne nađeš li tipa, ideš skakat jer ti je to jedina  šansa. a tko izroni – izroni, tko potone taj je  potonuo.
Mare
([email protected])